Према његовим ријечима, агресија на СРЈ представљала је преседан који је ослабио ауторитет међународног права и створио простор за једностране војне акције великих сила. Он истиче да Уједињене нације кроз Повељу јасно прописују да је употреба силе у међународним односима забрањена, осим у два строго дефинисана случаја.

Први је право на самоодбрану — када је држава жртва оружаног напада, и то док Савјет безбједности не предузме неопходне мјере. Други је одлука Савјета безбједности којом се, у случају пријетње миру, нарушавања мира или акта агресије, одобрава употреба силе ради очувања или обнове међународног мира и безбједности.

Зоговић наглашава да Савјет безбједности није донио одлуку којом би се одобрио напад на Југославију, те да су Русија и Кина биле против такве одлуке. Све интервенције које се спроводе мимо ова два услова, како наводи, супротне су међународном праву.

Иако међународно право формално није престало да постоји, његов ауторитет је, према Зоговићу, 1999. године значајно нарушен, што је допринијело каснијој пракси једностраних и неконтролисаних војних акција великих сила, чијим посљедицама свијет и данас свједочи.

‍