Вукић Мићовић је једна од најугледнијих и најзаслужнијих личности Београдског универзитета на пољу хемијских наука у другој половини 20. века.
Рођен је 1896. године у Барама Краљским (општина Андријевица), као син Милоње Мићовића, мајора црногорске војске у Краљевини Југославији и учесника Првог светског рата, и мајке Ружице, рођене Нововић. Основну школу завршава у родном селу, а гимназију похађа у Подгорици (I–III разред) и у Београду, у Другој мушкој гимназији (IV–VIII разред).
Због избијања Првог светског рата, Вукић Мићовић је након завршетка шестог разреда гимназије учествовао у рату као члан ђачке чете Краљевог батаљона. Јуна 1916. године интерниран је у логор аустроугарске војске на Ади Дунава, у близини града Нађмеђера. Након рата наставља образовање, завршава гимназију и полаже матурски испит у Београду.
Студирао је тропредметну групу на Филозофском факултету у Београду: хемију, физику и физичку хемију. Као стипендиста француске владе, докторску дисертацију је радио код професора Вавона на Хемијском институту Универзитета у Нансију (1926–1928), коју је успешно одбранио 1928. године. Након тога остаје још годину дана у институту, а потом добија стипендију за рад у Хемијској лабораторији Универзитета College-а код нобеловца Роберта Робинсона.
Од марта 1931. године др Мићовић постаје доцент на Филозофском факултету у Београду, ванредни професор 1938, а редовни професор од 1950. године. Руководио је Хемијским институтом у Београду (1945–1960) и био шеф Катедре за хемију до пензионисања 1966. године. У три мандата био је декан Природно-математичког факултета и два пута изабран за ректора Београдског универзитета.
Године 1958. изабран је за дописног, а 1961. за редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) у Београду. Био је председник Библиотеке САНУ, секретар Одељења природно-математичких наука и члан Редакционог одбора САНУ.
Зграда Природно-математичког факултета у Београду, која је добила употребну дозволу 1961. године, један је од резултата професорског рада Вукића Мићовића и његовог сарадника Ђока Стефановића.
Током своје каријере, професор Мићовић је објавио велики број научних радова високог ранга у хемији. Године 1948. написао је универзитетски уџбеник из стереохемије, који је касније преведен на енглески и објављен у САД. Био је коаутор монографије Литијум-алуминијум хидриди у органској хемији (1955).
Поред хемије, био је врстан познавалац српског језика, са изузетним стилом изражавања и наративним даром, што је показивао у свим својим научним и педагошким активностима. Објавио је и више радова из области номенклатуре хемијских супстанци.
У целини, професор Мићовић остаје запамћен као угледни научни истраживач, изузетан педагог, аутор уџбеника и књига, декан, ректор, академик и творац послератне Београдске хемијске школе која је дала бројне врсне професоре и научне раднике у свим областима хемијске науке.
