Колико сам само умирао пута

Родна земљо рода одвикнута

Док сам нејак бранио ти груди

Од сјечива израслих из људи

Од хладноће туђинскога зова

И  јаука свезанога слова

Колико сам само дојио се надом

И међаше чувао ти крадом

Док сам свезан бивао без гласа

На ломачи остављен без спаса

Да изгорим на сопственом жару

Без имена у твом календару

Колико сам се пута враћао у живе

И сјемена чувао за њиве

Док су на пањ стављали ми главу

И ломили руку ми дрхтаву

С којом тражих за биље лијека

Што претече иза твогa јека.

‍

Дарко Јововић

‍

‍