Свраћајућу недавно у манастир Студеницу, којег је градио Стефан Немања од  1183. до 1196. године, поново сам се увјерио да је то један од најљепших српских и свјетских храмова, не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе, већ и због прелијепих пред‌јела на којима се налази. На путу од Ушћа до Студенице да се примијетити да овај крај одише блаженом тишином у коју је уткан највећи дијамант српске православне духовности. Крај ове светиње, која припада Епархији Жичкој, протиче Студеница, једна од најчистијих ријека у Србији. Само јој име говори да је хладна, али све што се на њу наслања је топло, од мјештана и свештенства до сјаја велелепног манастира. То се само по себи осјети док се човјек загледа у ово свето здање гд‌је почива осам и по вјекова дуга историја, оивичена зидовима који вјерно чувају сјај и тежину тог цијелог времена наслоњеног на мошти Светог Симеона Мироточивог, његове супруге велике жупанице Свете Анастасије, те  првог српског краља Стефана Првовјенчаног и краља Стефана Радослава.

О величини и историјској вриједности овог светог мјеста говорио и податак да, као један од најстаријих и највећих српских средњовековних манастира, Студеница представља непокретно културно благо Републике Србије и споменик културе од изузетног значаја. Такође УНЕСКО је 1986. године уврстио Студеницу у листу Свјетске баштине човјечанства.Познато је да се Стефан Немања, након што је саградио манастир, најприје одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана, а затим и замонашио и добио име Симеон. Двије године по монашењу одлази у Свету Гору, где се и упокојио у манастиру Хиландар 1199. године. Свети Сава 1207. године у Србију доноси мошти њиховог оца монаха Симеона. Тијело је положено у Богородичину цркву у Студеници у већ припремљену гробницу. Од 1207. године па до половине друге деценије 13. вијека Свети Сава борави у Студеници. Под Савиним старатељством овај манастир је постао културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије.

Као посебна вриједнист у овом јединственом хтаму истиче се Студенички типик, у ком је Свети Сава, између осталог, описао живот свог оца Стефана Немање и оставио изворе о духовном и монашком животу у свом времену. Записи говоре, да је Свети Сава над очевим моштима у Студеници измирио своју завађену браћу Стефана и Вукана. Док сам, понешен  тим утиском, стајао на вратима овог својеврсног маузолеја родоначелника владарске лозе Немањића некако за себе, спонтано,  изговорих „ Измири нас поново Свети Саво , јер ти мирити знаш, и кад помиру мјеста нема.

Они који вјерно чувају вриједности ове светиње и прихватају посјетиоце из читавог свијета , између осталог, указују да је Свети Сава био трећи старјешина манастира Студеница кад су, највјероватније, грчки фрескописци насликали фреске од којих је сачувана једва једна петина. Указују да се међу старим фрескама посебно истиче она на којој је представљено распеће Исуса Христа, у моменту кад је испустио свој последњи дах.

-На овим фрескама нема пуно назначених знакова страдања, јер се у први план истиче мир, са доминантном плавом бојом. На ликовима је, вјешто, приказана уздржаност, коју надвладава нада и стање ишчекивања. То потврђује да се фреске сликају да би се људи пред њима молили и да би добијали тај духовни подстицај – објашњава један од монаха.

И заиста кога год запљусне дах студеничке светости не може остати равнодушан. Посебно кад се суочи са сазнањем да је манастир кроз своју дугу историју успио да одоли страшним ударима и разарањима бројних завојевача и да духовно обједињује српски род, исто онако као што је то радио његов ктитор Свети Симеон Мироточиви, чије мошти вјековима истачу свето миро. У том божанственом окружењу човјек схвата да Стефан Немања, као владар, није зидао манастир за себе, него за народ који ће га вјековима походити.

Ганут манасткрском свјетлошћу, поново остадох убијеђен да је неуништиво све што је Свевишњи створио. Остадох убијеђен да ће Студеница, у свом пуном сјају, хрлити ка будућим вјековима и да ни долазећа времена неће моћи да угасе њену анђеоску свјетлост. Нахрањен манастирским блаженим миром, напустих ово свето парче Немањиме земље, уз жељу да му се што прије пониво вратим и посвједочим да Студеница студ у сунце претвара и од невиђела вид прави.

Пише Дарко Јововић