Ноћ уочи Великог Петка. Звони ми телефом. На екрану видим број провјереног пријатеља, Васојевића. Јављам се са зебњом, помишљајућу даније нешто ново, с обзиром да се ближи поноћ. Умјесто уобичајног поздрава чујем како ми пријатељ каже: „Видиш ли ти шта урадише нашем Зорану Лакушићу“? Додаде:„Молим те пошаљи ми ми твоју пјесму „Старом Вијадину“, коју си давно писао, она приличи и овом тренутку, хоћу поново да је читам“. Прије него сам успио било шта да кажем, пријатељ, очигледно љут, прекиде везу. Остадох затечен, али ме трже порука који ми поменути пријатељ прослиједи. Та порука је гласила:

„Васојевићи, племићи, родољуби, патриоте, браћо имали нам спаса у Гори Лелејској? Ово питање поново постављам кад се најбољи међу нама изопштавају из разума са којим се печета дјела узвишена. Да ли ћемо и даље дозвољавати да нам се погане огњиштима на којима наши праоци удруживаше наде даће им синови разумом хранити горе родне и ћирилицом печатити књиге непролазне. Но, сигуран сам да је Бог на Зорановој страни и на страни свих који знају да се срећа гради на поштовању посједа на којима станује зној наших очева и дједова,њихова култура, борба и жеља да им огњишта родна не замиришу на стране ријечи и писма и табане туђе. Послије свега, уочи Васкрса, помолимо се Васојевићи за род наш да се разумом нахрани, јер и ми сносимо сопствену кривицу за бројне погроме који нас сналазе. Зоран принесе сопстену жртву за очување људских и духовнихвриједности, а остали нека се гледају...

Загледан у ноћ, звијезде и небо испод Комова, у нади да за Васове племе и за Црну Гору долази неки бољи вакат, прослиједих пријатељупјесму коју је тражио.

СТАРОМ ВУЈАДИНУ

Не бјеж к нама Стари Вујадине

Не надај се да ти ланце скине

Она што те спашавалa рука

Нема више горе за хајдука

Нит јатака да сакријеш главу

Никог нема да кулу крваву

Ослободи од злих господара

Зарђала сјечива ханџара

А Проклета Лијевна се множе

Мучиће те исте дерикоже

Апсане су сазидали нове

Оковали све су соколове

Крчмарице младе заробљене

Ђевојци су очи затворене

Како не би из њенога вида

Никла пјесма што срце откида

Синови су оца преварили

Јунаци су вјеру превјерили

Кукавице позобале наду

Твоме ће се насладити јаду

Доломиће и ноге и руке

Напиће се уз твоје јауке

Мучиће те најбоље што знају

Да заплаше сиротињу рају

Која ћути док туђин се свети

Томе јаду нећеш одољети

Не бјеж к нама Стари Вујадине

Проплакаће брда и долине.

‍