Шта Вас је прво привукло фолклору и када сте почели да се бавите народним играма Васојевића?Народном игром и пјесмом почео сам да се бавим сада већ давне 2002 године. Привукла ме игра и пјесма. Волио сам онако за себе да пјевушим али нисам знао да играм и вођен тиме одлучио сам да се ту опробам и ево од тада до данас од неке несигурне воље до тога да је данас то мој животни пут и позив. Конкретно истраживањем Васојевића почео сам да се бавим од 2011 године када сам уписао Струковне студије у Кикинди гдје се изучавала народна игра и пјесам у класи уважене професорице Гордане Рогановић. Он ме усмјерила у том правцу и на томе сам јој бескрајно захвалан.
Где сте научили своје прве кораке и ко Вас је подучавао традиционалним играма у Васојевићима?Прве кораке сам научио у једном друштву у којем се нисам дуго задржао, а народним играма Васојевића научили су ме моји бројни казивачи са којима сам у протекли ево 15 година обавио велики број интервјуа приликом којих сам снимио бројна свједочења о игри а посебно пјесми у Васојевићима. Током тог периода документован је обиман материјал који се обрађује и наравно у блиској будућности биће и публикован.
Та реченица за мене значи много. Ми нажалост нисмо свјесни што се тиче традиције у каквом времену данас живимо. Све туђе узимамо и у веома кратком року прихватамо и својатамо. А наше одбацујемо јер је то старомодно и заостало.Мој рад је заснован на Васојевићима које важи за највеће српско племе. Добар дио свог живота, посветио сам Васојевићима, истражујући и записивајући све оно што је битно да се сачува кроз игру, пјесму, народне обичаје Васојевића а посебно ту истичем ношњу. Велики Стефан Немања је давно рекао и записао "И пјесма чедо моје, пјесма и свирка чине народ. Свака птица пјева својим гласом. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.Није зло чедо моје чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити своју. Тешко оном ко своју пјесму не пјева. И зато чедо моје не дозволите да вам пред кућом заигра туђе коло и засвира туђа свирка". Ове ријечи великог Стефана Немање су моја основна водиља кроз мој рад , истраживање и чување националног и културног идентитета народа коме припадам.
Прије свега потребна је велика њубав према народној игри и пјесми. Ако то немате онда је веома тешко бавити се овим позивом. Суштина је да се та игра пренесе на онај начин на који су је наши стари и играли и примјењивали. Да младим генерацијама објасните сваки корак, сваки покрет, поглед шта у тој игри значи. Није то било како данас воле да кажу за нас фолклораше "а шта ви радите ви само скачете". Не суштина је да се и кроз живу ријеч тај корак, то коло, пјемса дочара играчима а онда је више од пола посла завршено. Потребан је огроман труд и како рекох прије свега љубав. Ја у протеклом периоду могу се похвалити да сви чланови који су прошли корз наш Ансамбл су били прво добри људи, пуни љубави према игри и пјесми и мени је било веома лако радити са њима. Потребна је константна вјежа посебно за пјевање, јер моја нека ајде да се тако изразим "филозофија " је да свако зна да пјева, само треба да се тој пјесми препусти и у истој ужива. Тон ће сам изаћи. Велики број чланова се стиди да запјева посебно када чује себе како звучи е ту онда настаје пробле. Долази до повлачења у себе и негирања да може и зна да пјева. Али захваљујући прије свега стрпљењу, наш ансамбл је изњедрио бројне момке и цуре који данас врхунски пјевају. Податак да у Манастиру Ђурђеви Ступови у Беранама пјевницу држи велики број наших чланова говори у прилог овом што сам већ истакао.
Упорност, одговорност и жеља да будете добар играч. Морате имати и љубав према народној игри пјесми и успјех је загарантован
Наступа је био баш много за све ове године. Али посебан наступ који ми је остао у сјећању је био наступ на Фестивали фолклора "Сачувајмо од заборава" који се одржава у Темерину код Новог Сада. Тај наступ ћу памтити док сам жив. Представили смо се изворном кореографијом под називом "И на радос и на жалос". Кроз ову кореографију, која је приказивала обичаје у Васојевићима а који су везани за животни циклус обичаја, обрадио сам свадбене обичаје у Васојевићима обичаји испраћаја младе из родне куће, испраћај Момка (мужа) у рат и посмртне обичаје. Ушли смо на сцену са пјесмом и пуцњима, приказали долазак сватова, куповину и прстеновање младе, игру и весеље за ту прилику. Испраћај у рат младог Васојевића, његово опраштање са оцем и предаја оружја са јаким порукама, његово опраштање са невјестом и на крају његова погибија. На све присутне у сали тај трећи дио кореографије је оставио посебан утисак. Мук у сали са преко 500 гледалаца. У трећем дијелу кореографије, стиже вијест у кућу да је младожења погинуо и сестра почиње да тужи. Њега уносе на носила она пада на његов одар. Тужбу сестре и замјењује тужба мајке коју после извјесног времена прекида снажан лелек рањеног оца. У тим тренуцима у сали је мук и само се чују јецаји у публици. Жири којим је тада предсједавао директор Националног ансамбла Коло упокојени Радојица Кузмановић је остао нијем. Освојили смо прву награду за аутентичан приказ народоних обичаја и тај наступ је за мене остао посебан. Наравно ту је и наступ у Сава Центру али је овај ипак посебан.
Оно са чиме се посебно поносимо је то што смо после више од 150 година успјели да врстимо у живот народну ношњу Васојевића и урадимо њену реконструкциу. Реконструисали смо мушку ношњу, женску свадбену и женску свакодневну ношњу. Задњих 15 година константних истраживања, консултације са литературом почевши од Јована Цвијића, Павла Ровинског, сестара Јанковић и бројних других аутора, успјешном сарадњом са Полимским музејем у Беранама, Етнографским музејем из Београда ове реконструкције су угледале свејтло дана. И наравно настављамо даље јер ћемо ускоро предствавити још неке дјелове народне ношње које смо истраживањем и нашли, а то су бројни женски хаљетци, чарапе, оглавља. Посебно се поносимо невјестинском ношњом и оглављем које су невјесте у Васојевићима прије 20 вијека носиле, а то је оглавље под називом ЋУК и само један једини примјерак се налази у Београду а ето ми се можемо похвалити да посједујемо други тј реплику тог оглавља, које је нађено 1905 године у Беранама. Игре, пјесме и обичаји Васојевића у нашем друштву се чувају тако што се приказују публици и презентовањем на семинарима за руководиоце фолклорних Ансамбала и ето ту истичемо семинар за руководиоце који је оржан протеклог викенда у Врднику на Фрушкој Гори, који организује Савез уметничког стваралаштва аматера Војводине, којем је присуствовало близу 200 полазника из Србије, РЕпублике Српске, као и дијаспоре, Њемачке, Словеније, Македоније.
Нажалост мало а у појединим ситуацијама ни мало се не цијени. Оно што је велики проблем барем до сада био али се надам да ће се и то промијенити мада и данас траје је то да Васојевићи припадају највећем српском племену и српском националном корпусу. И ту настаје проблем. Из личног искуства то говорим јер смо наилазили на бројне препреке посебно приликом реконструкције ношење, Наша жеља је да се народне игре и пјесме као и народна ношња никада више не забораве нити склоне у страну. Да ношњу Васојевића никако не одбацујемо и дозволимо да се поистовјећује са неким другим народима, да се игре и пјесме промовишу и предстваљају на прави начин, да се не скрнаве и мијењају, већ да се сачувају у оном изворном облику. Прилагодити сцени, наравно али ону изворност и припадност Васојевића српском народу треба увијек истицати.
Па што се тога тиче мој сан је да Васојевићи опет буду оно што су кроз вјекове били. Добри и честити, учени, вјерни, правдољубиви и да своје коријене сачувају и од њих никада не одустану. Ново вријеме, брзи живот све то утиче на све нас, али требамо бити истрајни да сачувамо оно наше онај коријен. Ја сам по мајци Васојевић а по оцу смо Ашани или Србљаци како се још називамо. Моја упокојена мајка због које сам и највише кренуо у истраживање Васојевића јер је била Васојевка, је увијек говорила, "крља је најбитније. Погледај му има ли крљу, ако нема бјежи од њега а ако има то је прави човјек". Е то су Васојевићи они имају ту крљу и коријен који треба да се чува и залива да се не би осушио, а да се не дозволи да буде исчупан. Мора бити јак. Васојевићи су имали своју историју, своју прошлост. Е то се мора сачувати и преносити, јер народи који немају своју прошлост неће имати ни своју будућност.
Ношња Васојевића је нешто посебно што се може видјети у Црној Гори. Када се мисли на њен изглед. Нема додирних тачака са Свитном црногорском ношњом. Ова ношња припада балканском типу ношњи, рађена је од ваљаносг сукна бијелог наравно. Израђивала се претежно у кућној варијанти. Мушка ношња је украшавана црним и црвеним гајтанима, не нешто претјерано, онако скромно и састојала се од гаћа, џамадана са и без рукава, појаса, чарапа, гета, опанака опуташа или ако је неки домаћин био у прилици да приушти себи дубоке ципеле, На глави је носио капу коју је у зимском периоду омотавао дугим шалом и на тај начин се штитио од великих хладноћа. Такође носила се и кабаница са шпиастом капуљачом али кратких рукава, јер се носила преко џамадана са рукавима. Женска ношња је била мало боље украшена поговото кецеље или прегаче коју су све жене носиле. Наравно изузетно су украшаване кошуље и хаљине које су носиле невјесте као и зубуни који су украшавани цвјетним мотивима и разним геометријским фигурама. Близина Косова и Метохије је такође утицала на Васојевиће па се може рећи да одређени дјелови ношње буду слични са спрским ношњама из Пећи. Ноша је заузимала посебно мјесто код Васојевићаи та свечана се није често носила осим у одређеним приликама. Нажалост код Васојевића је итекако изражен и поштован култ смрти па на нашу жалост дјелове оригиналне је немогуће на терену наћи, јер су људи остављали аманет наследницима да у тој ношњи буду и сахрањени. У разговору са упокојеним казивачем из Трешњева Радем Вукићевићем испричао ми је да је ношњу сашио кад се женио, и да је оставио аманет породици да га у њој и сахране. Тако је и било. Од њега сам сазнао и податак везан за капу коју су сви мушкарци носили. Он је имао 3 капе. Једна му је била свакодневна коју је носио у кући и око куће, друга која је била за излазак у "чаршију" како он каже и трећа кој аје је била за свадбе и сахране. Капа је била саставнио дио сваког мушкарца и он каже да је капу ставио кад је сазнао за себе и да ју је једино за цијели свој вијек скидао у кући када би ишао да спава и за потребе боравка у купатили. Када ми је скинуо капу са главе да то потврди испод ње није била ни једна влас косе на глави. Посебно је такође и женско оглавље имало симболику јер је украшено перима од пауна а паун је у нашој вјери рајска птица је рсе може видјети као апликација на свештеничким одорама, али је паун била и царкса птица. У метохији постоји Паун поље за које се каже да је по предању била фарма паунова коју су држали Немањићи. Та пера су у виду ока и служила су као заштита од урока, да млада " не оде од очију" како су говориле наше старе мајке. Ношња је одлика једног народа и ако се то изгуби тај народ је како рече деда Раде "го".
Чувајте све оно што је везано за Васојевиће. Не обацујте оно што чини Васојевиће, њихов коријен, њихове игре и пјесме, оне старе прелијепе народне обичаје по којима су се и препознавали. Ново доба и брз живот носи нове изазове и нове обичаје. Али наши стари нису били учени људи, нису завршавали школе, просто речено били су већина и неписмени. Али у поређењу са данашњим временом, наши стари у многима животним ситуацијама и стварима за нас су били факултетски образовани и паметни људи. Чувајте своје, волите своје а поштујте туђе. Јер само тако ћете бити прави и искрени чувари свог прије свега националног а онда и културног идентитета. Ја као полу Васојевић по мајци, дајем свој скроман допринос на чувању и промоцији највећег српског племена Васојевића.
