У временима највећих искушења, када се бранила државна граница и част отаџбине, многи су стали у њену одбрану вођени осјећајем дужности и дубоко укоријењеним завичајним насљеђем. Међу њима се посебно истиче Златимир Николе Стијовић, припадник чувеног васојевићког племена, чије име носи вјековну традицију храбрости, части и непоколебљивости.

Рођен 1963. године у селу Дашиновац, општина Дечани, Стијовић је већ на почетку НАТО агресије добровољно ступио у редове Војске. По сопственој жељи распоређен је у 125. моторизовану бригаду, која је бранила државну границу у рејону карауле Кошаре, једног од најтежих ратишта током Битка на Кошарама.

Током борбених дејстава био је под непосредном командом потпоручника Предрага Леовца. Учествовао је у акцији у којој је Леовац тешко рањен, а Стијовић је био међу онима који су учествовали у његовом извлачењу. Иако је командир касније подлегао ранама, овај чин остаје свједочанство саборности и пожртвованости српских војника у најтежим тренуцима.

Стијовић је остао на линији одбране све до потписивања Кумановског споразума, истрајавајући у одбрани границе у изузетно тешким условима. За показано јунаштво одликован је борачком споменицом, која је додијељена свим учесницима рата, као признање за витешко држање и оданост отаџбини.

Данас као пензионер живи у Аранђеловцу, носећи са собом сјећања на дане када се одлучивала судбина земље. Посебно мјесто у његовој породичној историји заузима и чињеница да је братанац покојног академика др Светозара Стијовића, чиме се наставља нит породичне и интелектуалне традиције.

Ово одликовање не представља само лично признање, већ и велико признање за племе Васојевића, чији су припадници кроз историју били симбол отпора, слободе и вјерности отаџбини.

‍