Тридесети април 1999. године остао је урезан као један од најмрачнијих и најтужнијих дана у новијој историји Мурине. Тог прољећног поподнева, током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, небо изнад овог малог мјеста поред Лима постало је симбол страха, а експлозије су у трену прекинуле дјетињства, угасиле невине животе и заувијек промијениле судбине бројних породица.

Мурино – за које се вјеровало да је далеко од рата, без војних циљева и разлога да буде мета – тог дана је постало поприште трагедије. Бомбе су погодиле мост и центар села. За неколико секунди, све се претворило у прах, крик и тишину која од тада траје.

Међу породицама које су тог дана заувијек обиљежене болом налазе се и Кнежевићи и Брудари.

Док су Мирко Кнежевић и његова супруга били у оближњем селу, њихов син Мирослав остао је у Мурини, вјерујући — као и многи тог дана — да опасност неће доћи тако изненада и тако сурово. Али, у једном тренутку, све се промијенило. Удар је однио оно највредније.

У видео прилогу Радио-телевизије Србије доноси се потресна исповијест оца Мирослава — Мирка Кнежевића, који свједочи о тренуцима неизвјесности, лажне наде и коначног сазнања да његовог сина више нема.

„Кад се смрачило, кренули смо… питам шта је са дјецом… рекоше — склоњена су… а онда истина…“, ријечи су које и данас одзвањају, свједочећи о болу који вријеме не може да избрише.

Кнежевићи нису били само породица која је доживјела трагедију — били су и остали примјер људскости у свом крају. Мирко и Мома, родитељи трагично страдалог Мирослава, били су просвјетни радници у Основној школи „Петар Дедовић“ у Мурини. Свој радни вијек посветили су образовању младих, васпитавајући генерације ученика које и данас о њима говоре са посебним поштовањем. За многе, они нису били само наставници — били су животни узор.

С друге стране, трагедија породице Брудар носи тежину једне одлуке донесене у нади да ће дјеца бити сигурна.

До 1999. године, Бранко Брудар живио је са породицом у Приштини, у времену страха и неизвјесности. Дани су били испуњени хаосом, а ноћи склоништима и бомбама. У потрази за сигурнијим мјестом, дјеца су најприје послата код бабе и дједа, а потом, у вјери да је Мурино мирно и забачено мјесто далеко од ратних дејстава, донесена је одлука да се пребаце управо тамо.

„Вјеровао сам да је то спас…“, остаје као тешко свједочанство оца који је покушао да заштити своју породицу.

У Мурину су тог дана биле његове ћерке Јулија и Теодора, заједно са рођакама Оливером и Иваном Максимовић. Четири дјевојчице, четири живота, четири дјетињства која су се у једном тренутку угасила.

„Прво су рекли да су све четири погинуле… Када сам стигао, схватио сам да је истина још тежа него што сам могао да замислим. Пројектил је пао на продавницу и мост… и све се у једном тренутку угасило.“

И онда — остаје тишина.

Тишина коју више од двије деценије носе породице, носи Мурино, носи земља. То није само сјећање на један дан, већ на животе који су прекинути у трену, на гласове који су утихнули прије него што су стигли да одрасту.

Ова прича није само подсјећање на трагедију. Ово је сјећање на људе, на дјецу, на породице које су дијелиле добро са другима — и које су, упркос незамисливом губитку, остале симбол достојанства и човјечности.

Мурино не заборавља.
И не смије заборавити.

‍