Васојевићи представљају јединствену етногеографску област која, према старом обичајном праву, обухвата простор од Ножице до Бјеласице и од Бјеласице до цркве Брезовице, чија се јурисдикција простирала све до Беса наврх Проклетија. Ово велико српско племе припада сливовима Лима, Таре и Мораче, а његова историјска, језичка и духовна слојевитост предмет је вишедеценијског истраживачког рада Милоша Остојића, пјесника, приповједача и романсијера, који је у дјелу „Васојевићи у свијетлу ономастике“ дао изузетан допринос проучавању ономастичког насљеђа Горњег и Средњег Полимља.

У шумовитим оквирима Комова и зелене долине Лима насељени су „прави“ и „првобитни“ Срби, носиоци основног етнонима Словена, што потврђују и ставови истакнутих научника попут К. Јиречека и Лубора Нидерлеа. Полазећи од синхроничко-дијахроничких анализа, Остојић је са изузетном маштовитошћу и научном утемељеношћу обрадио мноштво топонима и антропонима, разврставајући их у три историјска периода: пагански период „старе вјере“, затим доба развијеног феудализма, односно немањићки период, и најзад раздобље деспотовина и почетке турског кастијског феудализма.

Стари Срби су, крећући се на Балкан из предбалканске, односно закарпатске постојбине, на ове просторе донијели свој језик, вјеру и обичаје, што се јасно огледа у ономастици. Многи хидроними, ороними и топоними у сливу Лима имају паралеле у западној Украјини и ширем словенском простору. Посебно је значајан пагански слој, у којем доминира култ Перуна, односно Световида, бога грома, олује и кише. Коријен „пер“ у старословенском значи „ударати“, „прати“, што се одразило у називима попут хидронима Перућица испод Комова. Са процесом христијанизације, Перуна замјењује пророк Илија, задржавајући исте атрибуте, што свједочи о дуготрајној и тешкој смјени старе и нове вјере.

Паганска пракса жртвовања („треба“) и улога жреца као народног старјешине оставили су дубок траг у топонимији: Трепча, Требачка ријека и сродни називи распрострањени су у области Васојевића и ширем Полимљу. Такође, бројни топоними указују на везе са источним Словенима и индоевропским језичким слојевима, као што су Турјак, Турија, Тивран, Сточица и други.

Прихватањем хришћанства јављају се нови антропоними, засновани на византијском и латинском насљеђу. Име Василије, изведено од грчког vasileus, постаје основа за патроним Васо, од којег се постепено обликује племенско име Васојевићи (Василије – Васо – Васољ – Васој – Васојевићи). Овај лингвистички процес трајао је, по свему судећи, до краја XIII вијека, када се у изворима помиње Михаило Васољевић.

Други дио ономастичког слоја везан је за немањићко доба, што потврђују бројни топоними и антропоними као што су Будимља, Немањине, Немањића Пут, Првошевина, Душаново кућиште и Краљево одмаралиште. У том периоду појављује се и прво историјски потврђено васојевићко презиме – Дабетић, изведено од теонима Дајбог (Дајбог – Дабижив – Дабо – Дабетић), што јасно указује на снажан континуитет паганског насљеђа у антропонимији. Простор Добре Ријеке, Трепче (Плав) и Грнчара (Гусиње) показује се као језгро, односно „матица“ племена, што потврђују и средњовјековни извори, број кућа и војника у пописима, као и присуство соколара и других дворских службеника.

Супротно томе, Лијева Ријека, иако касније препозната као васојевићка област, имала је статус збјега и тимара и по бројности становништва није могла представљати племенску матицу. Историјски документи из XV вијека, укључујући уговоре о српско-млетачким границама, јасно помињу Васојевиће као формирано племе сјеверно од Подгорице, у области под управом деспотових војвода.

Дјело „Васојевићи у свијетлу ономастике“ представља ријетко и изузетно ономастичко истраживање које обухвата хидрониме, орониме, топониме, антропониме, ктетике, ојкониме и теофорна имена Горњег и Средњег Полимља. Кроз етимолошку анализу и вјешто коришћење сатемских и кентумских језичких слојева, Остојић је успио да научно и маштовито освијетли сложени историјски и духовни идентитет Васојевића. Управо због те свеобухватности, научне утемељености и интердисциплинарног приступа, ово дјело има несумњив академски значај и представља часно и трајно свједочанство о једном од најзначајнијих српских племена.

Др Зоран Ђорђевић,
редовни професор Филозофског факултета у Нишу

‍