Васојевићи су потомци Немањића
Лоза Немањића остаје енигма, јер њихово генетско порекло још није познато, али је несумњиво да у данашњим европским краљевским породицама има оних који носе и гене ове династије
ПОРЕКЛО српских владарских породица Немањић, Карађорђевић и Обреновић такође је једно од питања која заокупљају српску јавност. Зато су у "Српском ДНК пројекту" истраживали и ове три династије.
Резултати анализа су показали да Карађорђевићи и Обреновићи несумњиво припадају хаплогрупи И2а, најчешћој код Срба. То је потврђено код 35 одсто свих досад тестираних ДНК, а ова група својствена је словенским народима. Да Карађорђевићи припадају овој хаплогрупи, недавно је откривено захваљујући тестирању једног Кузмића из околине Смедеревске Паланке. Он потиче од Кузмана, Карађорђевог брата од стрица Мирка. Тако се са сигурношћу зна да знаменити вожд и његови потомци припадају такозваној северној подграни хаплогрупе И2а.
По речима Јовице Кртинића, једног од покретача "Српског ДНК пројекта", интересантно је да се резултат Карађорђевића поклапа са резултатима неких припадника племена Клименти, који данас живе у Срему. Ова хаплогрупа, међутим, није карактеристична за Клименте, који су доминантно Е В-13, већ се може рећи да су они највероватније прибраћени. Осим тога, занимљиво је да су Карађорђевићи раније славили Светог Климента.
КАДА је реч о Обреновићима, Кртинић наглашава да је досад тестиран само један појединац из околине Чачка, који је по мушкој линији несумњиво повезан са овом нашом владарском породицом. Сигурно је, захваљујући вези "по мушкој линији", да и Обреновићи носе словенске гене и да припадају хаплогрупи И2а, њеној старијој, "северној" подграни.
Немањићи, међутим, остају енигма, јер њихово генетско порекло још није познато. У "Српском ДНК пројекту", иако би желели да и то утврде, кажу да ће то ићи врло тешко. Несумњиво је, како је "Новостима" рекао Кртинић, да у данашњим европским краљевским породицама има оних који носе и гене Немањића. Потребно је, међутим, све расположиве податке повезати и доћи до поузданог резултата.
НАШИМ истраживачима позната је занимљива прича о Ани Јагелонској, краљици Бохемије и Угарске која је живела у 16. веку. Била је ћерка Владислава Другог Јагеловича, краља Бохемије и Угарске и Ане од Фуа-Кандала. Сам Владислав Јагелович је праунук грофице Барбаре Цељске, унуке Катарине Друге Котроманић, за коју се поуздано зна да је унука Стефана Првог Котроманића и Јелисавете Немањић, кћерке српског краља Драгутина. Јасно је, дакле, да се Ана Јагелонска може сматрати потомком династије Немањић, али не и наследником њихове митохондријалне ДНК хаплогрупе јер ју је наследила од мајке. Будући и да је Ана Јагелонска са Фердинандом Првим, доцније царем Светог римског царства, имала чак 15 деце, није чудо да су многи потоњи владари, с њом у вези, имали и гене Немањића.
У "СРПСКОМ ДНК пројекту" кажу да верују и да оних генетски врло блиских Немањићима има и међу нашим грађанима. Но, за то су потребни неспорни научни докази и прецизне ДНК анализе. Али насупрот науци постоје предања. Научно није доказано, али живо је оно по ком Васојевићи у Црној Гори верују да су потомци Немањића. По једном народном казивању, они су потомци извесног Васа, сродника Вукана Немањића.
Вукан је рођен у Призрену и био је војвода у доба цара Душана. Њега је наследио син Стево Васојевић, који се у народним песмама о Косовском боју помиње под именом Стеван Мусић. После Косовске битке и Стеванове смрти, Васојевићи су као ускоци кренули у Херцеговину, дошли до Фоче и одатле скренули на југ, југоисток и исток, и преко Црне Горе дошли на Ножицу у Лијевој Ријеци где су се настанили. Занимљиво је и да преци Карађорђа Петровића потичу из Васојевића, па се зато понекад може чути тврдња и да су Карађорђевићи потомци Немањића. Преци српског вожда доселили су се у Шумадију између 1737. и 1739. године.
ЛОЗА Немањића званично је престала да постоји децембра 1371. године смрћу последњег цара Уроша Петог Нејаког, сина Душана Силног. С друге стране, од слома наше средњовековне државе, осамдесетак година касније, па све до данашњих дана не престају гласине да још има живих потомака Немањића. Да је ово веровање било живо и пре два века, најбоље сведочи пример из септембра 1824. године. Тада је у Паризу преминуо француски краљ Луј Осамнаести, а извесни кнез Константин Немања обратио се његовом брату и наследнику Шарлу Десетом, представивши се као последњи из рода Немањића "владара великог царства Бугарске". Тврдио је и да је једини легитимни наследник српског престола као и да има "стари печат који је наследио од предака".
Не зна се да ли је овог претендента на српски престо, Шарл Десети уопште примио, али сигурно се зна да јесте наложио свом министру спољних послова Дамасу да се распита ко је и шта је "тај Константин Немања". Министар се обратио француском амбасадору у Цариграду који му је одговорио да тамо "нико није чуо за тог човека". Константин је, потом, краљу упутио нову молбу, потписао се као "Константин Немања, кнез сербски", са париском адресом Руе дес Петитес-цуриес Но 49. Како и када је овај "кнез сербски" нестао са историјске позорнице, не зна се, али за њега се више никада није чуло.
ПРЕ три године, чула се и прича извесног господина Марка Богуновића, који се потписивао као Душан Тринаести. Он је тврдио да је потомак старог племена Богуновићи из Дубровника и да су они једини потомци цара Душана Силног Немањића. Позивао се на предање да су Богуновићи дошли из околине реке Таре, а родоначелник им је био Богун Немањић. Његов син, Лаврентије Немањић је, како се наводи, у пратњи цара Душана дошао у Дубровник и ту остао да живи као врло утицајан племић. Породица се касније раселила.
Но, без обзира на то што постоје посмртни остаци Немањића, генетичари кажу да је вероватноћа да се на основу поређења земних остатака владара и потенцијалног потомка пронађе веза је - 0,00000009 одсто!
"ПОТЕНЦИЈАЛНИ" НЕМАЊИЋИ
УКОЛИКО би неко од "потенцијалних" Немањића желео да утврди да ли у његовим венама тече крв ове српске светородне лозе, могао би то да уради. Уз дозволу Српске православне цркве, свој генетски материјал могао би ДНК анализом врло поуздано да упореди са земним остацима Стефана Дечанског, који се чувају у Дечанима, или краља Милутина, који се налазе у Цркви Свете Недеље у Софији.
Пише: Јелена Матијевић