Велика неправда учињена је према Васојевићима, поносном и истрајном народу који је кроз вијекове бранио вјеру, слободу и образ, не тражећи ништа више од правде и достојанства. Историјска неправда ранијих влада према васојевићком крају огледа се у дугогодишњем занемаривању, запостављању и систематском игнорисању овог подручја, иако су Васојевићи увијек били међу првима када је требало стати у одбрану државе и народа. Та неправда није заборављена — она живи као опомена и као свједочанство односа према онима који су највише дали.

Данас се та неправда наставља кроз однос према Зорану Лакушићу, човјеку који не представља само појединца на функцији, већ достојног сина Васојевића, васпитаног у духу части, истине и непоколебљивости. Његова смјена са мјеста предсједника Одбора директора Регионалног водовода Црногорско приморје није само административна одлука — она је порука која дубоко одјекује међу Васојевићима.

У времену када многи мијењају ставове ради користи, Лакушић је остао чврст. Није ћутао пред неправдом, није окретао главу пред проблемима и није пристајао на компромисе који би угрозили јавни интерес. Посебно се истакао у одбрани водоизворишта „Боље сестре“, штитећи један од најважнијих природних ресурса, и истрајно указујући на све оно што није било у реду.

Као припадник највећег српског племена Васојевића, Лакушић није заборавио ко је и одакле је. Није продао вјеру за вечеру, није мијењао страну ради привилегија и није пристао да се одрекне себе због функције. Сачувао је образ, онако како су то чинили његови преци — тихо, достојанствено и без узмака.

Зато ова неправда није само лична. Ово је питање части једног племена, питање односа према традицији, истини и досљедности. Васојевићи су кроз историју знали да трпе, али никада нијесу знали да ћуте пред неправдом. И неће ни сада.

‍