Априлских дана 1941. године у андријевичком срезу постојало је 11 основних партијских организација, у чијем саставу је био 31 интелектуалац, 40 сељака и 4 радника. У првим данима окупације најделикатнији задатак који се постављао пред православни народ, али и пред Комунистичку партију, било је прихватање избеглица са Косова и Метохије. Више хиљада избеглица кретало се преко андријевичког среза у дубину територије Црне Горе. Други битан задатак био је прикупљање оружја, муниције и санитетског материјала и њихово складиштење до момента подизања устанка. Упоредо са прикупљањем оружја и муниције, комунисти су радили на развијању политичког рада у народу, а убрзо се почело и са формирањем припремних герилских одреда. Лекић наводи да су поменуте привремене јединице 15. јула 1941. године прерасле у борбене герилске одреде на територији читавог среза. У андријевичком срезу у том моменту постојало је 11 одреда.
Задатак муринског и брезојевичког одреда био је, између осталог, да обезбеде пролаз избеглицама из Плава и Гусиња, које су се склањале од муслиманског терора. Православно становништво Плава и Гусиња доживело је судбину сународника са Косова и Метохије.
Талас општенародног устанка, који је 13. јула 1941. године започео у Црној Гори, у Вирпазару, брзо се пренео у све крајеве земље. У андријевичком срезу прво је у Лијевој Ријеци 15. јула разоружана карабињерска станица. Охрабрен успесима у Лијевој Ријеци, народ је већ 17. јула, око 2.30 часова, опколио Андријевицу из више праваца. Устанак је захватио андријевичку област од Лијеве Ријеке до Чакора, изузев Плава и Гусиња, где није било никаквих оружаних акција против окупатора. Наиме, за тамошње већинско муслиманско и албанско становништво прикључење тзв. „Великој Албанији“ значило је ослобођење, те су италијански окупатори дочекани као ослободиоци. Андријевичка област, осим Плава и Гусиња, била је ослобођена 17. јула до 12 часова. По писању Мемића, Месни комитет КПЈ за срез андријевичку донео је одлуку да се устанак развије уз Лим до Брезојевица. Комунисти су се овом директивом на неки начин мирили са формирањем „великоалбанске“ власти у овим крајевима. Треба свакако напоменути да устанак није имао подршку у муслиманско-албанским масама.
Устанак је био јединствен у окупираној Европи тога доба и по форми и по садржини — општенародни и ослободилачки. Заједно са комунистима, у првим и руководећим устаничким редовима борио се велики број официра бивше југословенске војске, који су одиграли одлучујућу улогу у заузимању и предаји Колашина, Матешева, Андријевице, Лијеве Ријеке и Берана.
Охрабрени борбама за ослобођење Андријевице, устанак су организовали и мештани подчакорских села — Велике, Горње Ржанице, Машнице и Мурине. Устаници су заузели положаје према Плаву и Ругови, на Челиграду и Чакору. На овом сектору су се, као и у ранијим ратовима, очекивали напади плавско-гусињских муслимана, Албанаца из северне Албаније и са Косова и Метохије.
Први герилски напад устаника извршен је самоиницијативно 17. јула 1941. године. На Брезојевичком пољу нападнуто је италијанско поштанско возило које се кретало из правца Плава према Мурини. На њега је пуцао Леко Кнежевић из величког герилског одреда у јутарњим часовима, са Градине код Новшића. Том приликом ранио је једног случајног сапутника, Бака Ћутовића из Плава, док су двојица италијанских војника остали неповређени. Карета се одмах вратила у Плав. Италијанска команда у Плаву наредила је узбуну. Феровићи и Шабан-бег Реџепагић овај догађај су оквалификовали као напад на муслимане. Проглашена је општа мобилизација и формиран је фронт дуж десне обале Лима. Истовремено, уз сагласност Италијана, за неколико сати лишено је слободе, само у Плаву и ужој околини, око 70 лица српске националности, која су спроведена у плавски логор. Истовремено је овај напад искоришћен да се нападне православно становништво у Војном Селу.
Истог дана нападнута је и италијанска карабињерија у Мурини. Том приликом устаници су убили два карабињера, а остале заробили и запленили оружје. Карабињери су спроведени у већ ослобођену Андријевицу, а заплењено оружје је раздељено устаницима. Такође, у селу Велика устаници су, без ичијег наређења и без борбе, разоружали карабињере, док су се жандарми истог дана разбежали. Партизански првоборци наводе да су Величани извели и прву диверзантску акцију рушењем два моста у Котловима код Кућишта (срез пећки). Ова акција је изведена на путу Пећ–Чакор–Мурина, са циљем да се спречи продор „албанских фашистичких војних формација“ из Пећи преко Чакора у Велику, Горњу Ржаницу, Мурину и даље низ Полимље.
Борбе су вођене и на Лимском мосту код Плава, као и у Војном Селу, где је погинуло десет бораца. У Горњој Ржаници устаници су 17. јула организовали збор на Подђељовића. Формирана је устаничка чета од три вода, која је заузела положаје у правцу Челиграда и на том положају остала до пробоја фашистичких војних формација из правца Плава у село Брезојевице.
Организација и опремљеност устаника били су на ниском нивоу. Међутим, на доношење одлуке о подизању устанка утицала је и чињеница да су окупационе власти у Плаву покушале да мобилишу православни народ из подчакорских села у албанску војску, у чему нису успели. На убрзано доношење одлуке о подизању устанка утицала су и хапшења која је спроводила муслиманска милиција и одвођење православног становништва у тек формирани логор у Плаву. Посебно су се на удару фашистичких банди већ у јуну месецу нашли православни Срби у Плаву, Гусињу и селу Брезојевице у предграђу Плава.
После пробоја војних формација из Плава и Гусиња, као и са Косова и Метохије и из северне Албаније, потпомогнутих италијанском дивизијом „Пуља“, отпор устаника је сломљен и они су се, уз борбена дејства, повлачили према Андријевици. Након њиховог повлачења, припадници војних формација запалили су готово све српске куће, потпуно уништили сточни фонд и опљачкали сву покретну имовину. У потпуности су уништена села насељена православним становништвом: Брезојевице, Новшиће, Велика, Горња Ржаница и Машница. Села су претворена у пустош (укупно је запаљено 1.500 кућа), а становништво је отерано у збегове и у логор у Плаву.
Казнене експедиције према ослобођеној Андријевици наступале су из два правца. Експедиција која је надирала од Чакора, заједно са метохијско-руговским и плавско-гусињским бандама, завршила је 5. августа увече паљевином Грачанице, Крушева, Улотине и Луга и наставила даље према Андријевици. Експедиција која је наступала из Подгорице, састављена од дивизије „Венеција“ и делова других италијанских јединица, 6. августа је стигла у Андријевицу, када ова варошица и дефинитивно пада у непријатељске руке.
Команда казнене експедиције одмах је организовала Преки војни суд. Прва жртва фашистичке војне одмазде био је Војо Стијовић, антифашиста и учесник народног устанка. За дан-два изречено је седам смртних пресуда. Казне су извршаване јавно, у близини вароши, са циљем да се народ додатно деморалише. Овом акцијом, као и паљевином кућа истакнутих комуниста, лично су руководили командант италијанског батаљона у Андријевици, мајор Буљони, и цивилни комесар, поручник Јосип Куртони.
Том приликом команда дивизије „Пуља“ оставила је много јаче посаде у Мурини, Плаву и Гусињу него у остатку андријевичког среза, и далеко веће снаге него што су их ова места имала пре устанка. Најјача посада била је у Мурини — један комбиновани батаљон. На простору Мурине, Плава и Гусиња били су распоређени: први батаљон 71. пешадијског пука, један комбиновани вод и једна чета 114. оклопног батаљона. У Плаву и Гусињу налазила се по једна чета Првог батаљона 71. пука.
свако преузимање, умножавање или јавно објављивање овог текста, у цјелини или у дијеловима, дозвољено је искључиво уз претходну сагласност аутора и редакције портала Васојевићка ријеч.