Село Слатина, смештено у непосредној близини Присоја, простире се на североисточној страни благог нагиба Кобилгоре. Према историјским подацима с почетка 20. века, Слатина је дугачка око 45 минута хода у правцу исток–запад, док је ширина села, у смеру север–југ, приближно пола сата хода.
Посебност Слатине огледа се у великом пространству комунских испаша и радних земаља. Земљишни појас овог села, од реке Лим па све до планине Кључ, простире се на удаљености од око пет сати „живога“ хода, без јасних међа са другим селима. Управо због тога, Слатина је важила за једно од земљом најбогатијих села у овом делу Васојевића.
Скоро свака слатинска породица имала је по две куће – једну у селу и другу у планини, где су мештани проводили више од половине године. Сразмерно броју становника, Слатина је била и стоком најимућније село у околини. На комунским земљама било је дозвољено сејати жито, али без права присвајања – посејана земља остајала је заједничка својина села, што је била реткост у односу на друга васојевичка насеља.
Већи део села снабдевао се водом са извора Градишнице, који извиру изнад села Забрђа, док је мањи део користио воду Присојачког потока. Планина Лиса, удаљена око два и по сата хода, била је заједничка Слатини, Присоју и Салевићима, али су на њу најчешће излазили сиромашнији мештани, јер је Слатина располагала довољним бројем ближих комуна.
Село је имало два гробља, а на једном од њих налазила се стара црквина. Сачувана је једна греда од црноборовине, за коју народно предање каже да је донета из Костреша, места где се данас више не могу наћи трагови борове шуме.
Кроз дно Слатине, уз леву обалу Лима, пролазио је главни пут који је повезивао Беране са Црном Гором. Из њега се одвајао пут уз Слатину, којим се лети ишло према Колашину и којим су мештани, али и становници околних села, изгонили стоку у планину. Тим путем превожена је и грађа за суседна села и варош Андријевицу.
Према подацима из 1903. године, Слатина је имала 108 кућа са укупно 683 становника. Сви мештани припадали су братству Новаковића, укључујући огранке Рачића и Матовића (Салевића).