Дивио сам се љепоти Комова и питао природу вајара је ли игђе још тако нешто створила. Сигуран сам да љепше није. Још нико није у све кутке ове љепотице завирио, па ни они који газе по Комовима по осам деценија и који вијек проведу идући за пасјим реповима уздуж и попријеко преко Комова. Свакога дана се види и доживи нешто ново, љепше, немогуће, чудно и чудније. Нијеси сигуран кад су љепши: да ли у раним јутарњим часовима, о попасцима када су све планинке у гороглавцу од посла или на подне, када шеве и јаребице почну да лебде у ваздуху и извијају своје пјесме, јер “свака птица својим гласом пјева”, које свако уво прима за своје. Или, опет, кад посљедњи зрак сунца трне на латицама Кучког Кома и смирај дана завлада овом гордом планином над планинама, “цар планина” како их назва поета Мирослав Ђуровић.
Љепота планине, по неком чудном закону природе, пренесена је и на становнике Поткомовља. Нигдје нема љепших чобаница и умиљатијег гласа од овог у овим једрим здравицама, које “пуцају” од здравља. С правом, поносом и жудњом је овдје народ рекао: “Васојевка свака гледна и за мене расте једна…” Нема фркунића којем ова пјесма није унијела наду да ће и он бити сит љубави и уживати у загрљајима изабранице, која је набрекла од здравља и љепоте.
А како је тек гостопримство овдје! Још нико није одолио позиву планинке на Комовима да не сврати на чашу млијека, које мирише на све биље комског ареала и враћа из мртвих. Овдје ће вас и дијете замолити да свратите, а камоли планинка. Хоће да вам се похвали пуним млијечњаком, карлицама разлијетим на полицама, штругљама, каблићима, заструзима и бјелином крпа, којима је повезала каце. Понудиће вас млијеком које се може јести виљушком, сиром који “цичи” под зубима и цијепа се као листови књиге, смочаним качамаком или готовцем, али ће вам нож требати, јер се пуномасни сир растеже те га ђеца зову “жвака” и на крају ће вам слити карлицу – тај познати специјалитет. То је мелем над мелемима. Какве “вијагре”, шпанске мушице и друге мамипаре и тараковине! Кад би се мјесец дана слијевала карлица оронулом старцу повратио би му се вид, добио би ноге и упорно тврдио да би доакао “најгладнијој” удовици! А шта би тек било кад би вам понудили сладолед са Комова, који праве чобани, у звону угича намузу у снијег, којега има и о Госпођину дану на Комовима. Вјерујем да су Комови постојбина свих сладоледа свијета. Још и данас се даје за лијечење јевтике поред дјелотворног пеницилина. Мора да су стари Јелини баш ово пиће назвали нектаром. Ко ово није окусио не зна за рајско пиће! Нигдје нема тако гиздавих дивокоза, виткијех јела, чвороватијих борова, згужванијих клека, крупнијих боровница, љепшег тепиха шареног цвијећа.
А како тек посјетилац, кад наслади очи, разгали груди овом милином и љепотом почне да дише из петних жила. Свуда би се за овај уздисај вјеровало да је човјек у ропцу, а овђе је то нормално, право и пуно дисање које чисти и најчађавије груди. И кликтај сурог орла овдје није тако суров и пун језе, не пробада у дно душе. Толковали су људи љепоту Комова и препирали се до изнемоглости. Нијесу устврдили када су љепши. Да ли у току зиме, када стојсер попуни све неравнине па била Љубана и Штавне понесу мисао на једра бедра комске чобанице, а Међукомље на међудојке зреле и нељубљене ђевојке, која је препуна љубавног сока, док два виса Кома, клад зачалме маглом, личе на набрекле дојке из којих сваког трена треба да сукне млаз који даје живот. Сваки посјетилац Кома зими добије дојам ове слике и осјећа се као да вршља по бедрима и дојкама и не зна чега прије да се нафати, боног срца и душе се врати у бивак са убјеђењем да ће сјутра направити избор, и томе никада краја. А како је љети кад ћилим шаренила и љепоте умноже и допуне стада оваца и свилене хаљине чобаница, које им вјетар (јер је он мушког рода) угони у долинице, па се рељеф ових комских љепотица види као на длану.
Нигдје се љепша музика не може чути него кад предвече стада пријављују па уситне чектари своју музику, а цингаре им дају свој ритам кроз коју оџвања рика телади, крава, блејање јагњади и лавеж паса. Да ли би ико ово чудо могао мелографисати па да га људи слушају и на оном свијету.
На Комовима краве не повађају, овце не помркују и младе занесу од правог чина!Све је овдје удешено да годи човјеку и да му се жеље испуњавају. Не памти се да је неко умро на Комовима од природне смрти и да се неко, не дај Боже, вратио “наопако”. Нигдје нема љубавније љубави од оне на Комовима. Свака се завршава браком и сви брачни другови славе “златну” свадбу!
Овдје се заљубљују и они који су заборавили да постоји љубав. Ову љепотицу планина, природа је обдарила свим добрима свијета и дала јој свега на претек: жутог јаблана да жутијег нема, смиља, биља, вишебојних љубичица, чије се нијансе боја мијењају надморском висином, маргарите и маслачака никада не нестаје. Нико није могао да побере ово цвијеће. Бројна стада не могу да попасу траву по пропланцима и билима. Овдје има мјеста за сто хиљада оваца. Јата криволоваца нијесу истријебила дивокозе, срне, куне, тетријебе и медвједе. Све откупне станице не могу обрати борвнице, печурке и остало шумско биље, воће и љековите траве, којих има и кад почне снијег да пада. Многи тврде да су Комови најљепши у позну јесен када не скидају чалму са врхова, када су спремни да покажу своју суровост и суве влати траве почну да свирају музику, које пријети смаком свијета. Ту суровост и борбу вјетрова лијепо илуструје Бранка Шћепановић кад кликне: “Гледала сам с Кома плава како вјетар замотава…” С јесени Комови укажу своја ребра која је добро уочио поета академик Чедо Вуковић, који је бос гацао по Комовима и рекао: “Ком је ребра изребрио, све би му козе по ребрима избројио…” Нико, ни кичицом, не би Комове у позну јесен насликао као овај инжењер људске душе.
Комови су временски сат. Поткомљнима. Људи прате њихове ћуди и нарави и по њима се управљају. Ако се дивокоза ране теку, сигурно ће бити лака зима. Од Комова долазе кише у изобиљу. Комови нијесу себични! Обавезно оросе и своје падине и гро снијега задрже на својим леђима. На Комовима се празне и јалове облаци и парирају јеки громова са Ловћена и Дурмитора. Комске муње су најдуже на свијету. Оне сежу са врха неба, оду два крака према Ловћену и Дурмитору и зароне у Међукомље да би на други крај земље изашле. Комски громови су племенити. Још нико није погинуо од грома на Комовима! Прије деценију је на Штавној гађао краљске извиђаче у разапете шаторе, али нико није повријеђен! Ко није гледао игру вјетрова на Комовима тај ништа није видио! Тај је сиромашан за једну праву љепоту, коју може сама природа да понуди. Кад вите јеле заплешу и почну да љубе врхове, а извијају стаблима као куковима најученије балерине и кад се судари вјетрова спусте до буковине те голим грањем заголицају јеле по њиховим бедима, наступе такви таламбаси и титраји игре да све живо прихвати ритам и суноврати се у бескраје до смираја, које нико не жели нити их тражи. Ох, да ово може вјечно да траје људи би заборавили на све недаће и не би измишљали себи муке већ би се заљубили…
Посебна је атракција пењање на Комове.
Дошла је џада билом Штавне до под саме Комове. Одатле се иде стрмином као уз брвна. За сат и по доброг хода се излази на прво “раме”, до Мариног камена, који народ овђе назива именом које немогу ставити на папир. Ту је извор најпиткије воде! Нема тога који ће у августу држати прст минут у извору! Као по правилу ово сви пробају док им се рука не прехлади. Дивно је и јако ово комско “раме” те би се рекло да се Ком и нуди да понесе на своја плећа све недаће људи. Заиста се човјек овако осјећа кад изађе на овај ливадак, на којем би пожелио вјечно да остане.
Сваки човјек утуви зашто је Његош пожелио да га сахране на врху Ловћена! Одавде се пружа изузетна слика околине. Ако се изађе прије сунца поглед сеже до Копаоника, Рудника Јастреба, види се као на длану плато Проклетија, Ловћен и Дурмитор.
Човјек пожели да остане вјечно на Комовима, да би се нагледао љепоте. Сатима би посматрао Штавну и њене пропланке, некад бројећи буљуке стада, а сада само бераче боровница и печурки… Тако Љубан, Љубаштица, Мојан, Рогам, Царине, Маргарита, ломне Куче, каскадасте Брскуте, Морачку капу и Бјеласицу са Зековом глчавом, са које релеј пара небо. Има ли игђе љепших имена? Све изведено од љубави, за љубав држи и да све потрефи гђе треба, гђе му припада каже и помаже…
Да ли ће Комови бити опет Комови кад у њих уплете прсте људска рука!? Како је човјек уништио комске горе, што је за осуду и плакање, мислимо да неће. Ипак, наш је сан успињача на Комове, планинарски дом на Штавној и хотелски комплекс у Љубаштици, као природно љечилиште, али то ће бити о Кукову дану, кад нестане људске сујете и пасјалука, а тога се не мали већ се све више пуни човјек, као да се ближи крај људском роду. Већ је 30 година како је покренута иницијатива да Комови добију своје право мјесто – да постане Национални парк. У прилогу ове констатације – у најскупљој, најилустрованијој књиз “Еколошка Црна Гора”, у којој су описана сва мјеста, чувици, главици и илирски тулуми, уз то све и сликано, нема ни имена ни фотографије Комова!
Ко не вјерује нека завири у књигу. Волио бих да ме демантује. Али, што се може, то је виша сила, људски цинизам. То боли до кости, но, све ће то народ позлатити. Само је један одговор: И Ком је Васојевић! Тако се понаша свака руководећа гарнитура у Црној Гори од 1945. до данас…
Љепотом Комова одушевили су се бројни путописци и посјетиоци. Своје одушевљење забиљежио је путописац из 19. вијека прота Николај Велимировић, када је рекао:
“Кад би Господ Бог бирао себи престо на земљи, сигуран сам да би одабрао Комове – То је наш Олимп…”.
А проф. др Јагош Вешовић, такође комско чобанче, заљубљеник у Комове, који су га извиадли од јевтике док је комитовао по њима 1916-17. године утврдио је: “Не треба градити кућу у мјесту одакле се не виде Комови!…”
И Петар Вулић, комско чобанче, заљубљеник, коњаник, мачевалац, официр, учитељ у првој школи у Васојевићима (у Краљима, 1847. године) и у “коњушкој универзи” (на Савардаку 1862.) и пјесник, записао је:
“Ко год жели бити здраво, нек иде у Ком право.
На Кому су горске виле, оне су ме оздравиле!…”
Ипак, народ је најљепше рекао о Комовима у причи, пјесми и легенди. Треба само завирити у књиге Ратка Делетића…
“Комове сам упознао као чобанче…када сам чувао туђе овце за голу храну и ништа више… Ех, лијепо ли је чувати своје овце! А најамник… све сам рекао кад констатујем да све власти свијета признају најамницима бенифицирани стаж! Не дај Боже, да најамнику вук поједе шиљеже, да му се овце не напасу, да му се брав заглави у вртачи, да му га овце запрагну… Проклет био ко криво погледао најмника!… Проклети били родитељи, који дају дијете у најам, па макар то било на Комовима…!”
Фељтон у листу “Дан”, од 24. до 26. августа 2007. године