Пуниша Рачић јебио међу борцима за праведније односе у црногорском друштву. Чим је образованапрва Народна скупштина Црне Горе, 1905. године, настало је диференцирањепосланика на напредне и конзервативне. Први су припадали Клубашком покрету(Народној странци), који је убрзо проширио свој утицај на народне масе, у првомреду на омладину, „гдје се нашао и млади ватрени патриота Пуниша Рачић”. КњазуНиколи, његовом двору и Влади приписивано је пљачкање огромних сума народногновца, цветање зеленашке трговине, пљачкање концесије, масовно исељавањеЦрногораца због крајње материјалне беде и др. Тражило се укидање „лажневладавине”, смењивање књаза, довођење на његово место престолонаследника Мирка.Из тога је проистекла мисао о „бомбашкој афери названој по бомбама којима субунтовници намеравали да се обрачунају са књазом и Владом. Власти су свеприписивале Васојевићима, Кучима и Братоножићима, па отуда и строга наредбакњаза: „Граница исељавања Морача”. На суђењу одржаном 1909. године, међудесетинама оптужених, био је и Пуниша Рачић, који је осуђен на смрт али сеспасао бекством у Србију. Крајем 1903. и почетком 1904. године Рачић се уБеограду појављује међу угледним политичарима, упознаје са Николом Пашићем којига је веома заволео и од тада па до краја свог живота третирао га „као свогнајближег”. Иако је био напунио само 18 година и ишао у VII разред гимназијесве се више бавио националним радом и ослободилачком борбом. Убрзо је од НиколеПашића почео добијати деликатне задатке. „Стасит, наочит човјек, лик Горштакаовог краја... јунак дo безумља, он је разносио славу нашег оружја по гудурама икланцима Старе Србије и Македоније”, писали су С. Симовић и Љ. Бенић. Храбро себорио као четник и био више пута рањаван. И док су у Црној Гори Рачићу судили„и осуђивали га на смрт, он је судио турским и бугарским злотворима над српскимнародом, не марећи за књаза и књажева судилишта”. Од 1. октобра 1916. годинебори се у Добровољачком одреду Војводе Вука. Пред сам почетак Првог балканскограта, 1912. године, учествовао је у детаљном извиђању терена по Старој Србији иМакедонији. Тада је обновио раније везе с албанским прваком Исом Бољетинцем сциљем да га приволи за сарадњу са српском војском у евентуалном рату противТурске. Једно време Рачић се борио у четничкој јединици Воје Танкосића, који мује понудио да ступи у тајну организацију „Уједињење или смрт”, у народупознатију као „Црна рука”. Понуду је одбио. Стога није имао удела ни у завери,ни у њеном откривању. Као припадник Добровољачког одреда Војводе Вука суделоваоје у офанзиви српске војске и преотимању Кајмакчалана од Бугара срединомновембра 1916. године, када је рањен у обе ноге. Тада је, током најжешћихборби, регент Александар обилазио фронт, бодрио борце и у једном тренутку тешкорањен. Рана је обилно крварила и регент је изубио свест; у близини није било нилекара, ни болничара, па су капетан Трифун Вуковић-Бабовић и његов сестрићПуниша Рачић понели рањеника до пољске болнице, под кишом куршума, иако суобојица били рањени. Кад је регент дошао свести тражио је да му опишу догађај идоведу младог официра Пунишу Рачића, који га је, заједно са ујаком, изнеорањеног из рова. Од тада су регент и Рачић постали добри пријатељи, који су сепоследњи пут срели 1925. године код манастира Ђурђеви ступови. По заузећу Кајмакчаланана Солунском фронту је завладало готово двогодишње затишје, па је Рачић послатна лечење, најпре у Солун а потом у Бизерту. Кад се залечио и опоравио послатје у Француску; у Ници је матурирао а у Паризу отпочео студије права. Чим суобновљене борбе на Солунском фронту прекинуо је студије и отишао на фронт.
Пуниша Рачић је одПашића добијао важне мисионарске и организационе задатке: обилазак логорасрпских резервиста у Алжиру и Тунису ради упознавања квалитета смештаја,исхране, војне обуке, психичког стања бораца пред повратак на Солунски фронт. Удругој половини 1917. године Влада му је наложила да прекине студије и отпутујеу Одесу ради организовања Добровољачке дивизије, с којом је касније отпутоваоиз Одесе на Солунски фронт. Одмах после ослобођења отаџбине Рачић је отпутоваоу Јужну Србију, где су бугарске комите од краја 1918. године вршиле тешкезлочине над нашим народом. Добро познавање терена, па и неких сељака, помоглому је да на неким местима уништи бугарске зулумћаре. Већ почетком 1919. годиненаша Врховна команда шаље га, као делегата, на преговоре с албанским племенимаГаши и Краснићи о стационирању наше војске у пограничном појасу уз границу сАлбанијом. Рачић је чак именован за шефа наше делегације од седам чланова. Тамоје четовао пре балканских ратова, познавао терен и угледне људе, научио албанскијезик, упознао албанске обичаје и штитио нејач. Тада је већ имао нека искуствау дипломатским преговорима а међу Шиптарима је важио као „тврд беслија";тако су преговори успешно завршени. Исте године вођени су неуспели преговори саплавско-гусињским главарима. У пролеће 1919. године Плављани су приличнострадали у сукобима са српском војском, изазваним углавном иностраномпропагандом. Командант ондашње II армије, војвода Степа Степановић, лично језахтевао да Рачић отпутује у Плав и утврди право стање јер је знао да гаПлављани дубоко поштују и воле. Албанци хришћанске вере, насељени уз границу одПлава до Скадра, желели су да се припоје новоствореној држави СХС. Хришћанскоплеме Мирдити покушало је да то постигне устанком и затражило помоћ од наше државе,којој је иначе одговарало исправљање државне границе, јер је она пресецаладолину Врмоше и старе путеве од мора ка унутрашњости. Влада СХС је послалаПунишу Рачића да помогне у дизању устанка јер је као Васојевић најбоље могао даобјасни сродство свога племена са Краснићима и ових са Гашима. Устанак је избиоу априлу 1921. године по вођством мирдитског кнеза Марка Ђанија. Убрзо јеугушен а устаничке вође су побегле у Београд и црногорске градове. Године 1920.образована је међународна комисија за разграничење с Албанијом, у коју су ушлипредставници Француске, Италије, Јапана и наше земље (пуковник М. Јовановић иП. Рачић). И она је имала велике муке да повуче границу преко Врмоше, која јеконачно прикључена Албанији иако је одувек гравитирала Плаву и Гусињу, иако јебила у немањићкој Србији као део плавске жупе и посед манастира Дечани. Рачићсе дуго и узалудно противио оваквом разграничењу у простору Врмоше. Својимвезама са Исом Бољетинцем и другим албанским главарима спречавао је арнаутскеодреде да нападају Србију и нарочито српску војску током њеног повлачења прекоАлбаније. По налогу председника Владе Николе Пашића упућен је Рачић 1921.године на Косово и Метохију како би установио политичко расположењестановништва. Тамо је боравио током априла и маја. По повратку у Београд поднеоје Пашићу извештај на двадесетак страна, пун правичних оцена и умесних критикапонашања локалних власти. „У извештају се не представља као политички емисар,него чак покушава да се постави изнад страначких зађевица”, писао јесвојевремено Б о г у м и л Храбак. Нешто касније, 1924. године, Рачића шаљу удипломатске мисије на италијански двор, у председништво Француске и др. Од VIIIразреда гимназије Рачић је био у четничком покрету и остао му трајно привржен.После Првог светског рата, 1922. године, изабран је за председника удружења„Српских Четника за Краља и Отаџбину ’, које је једно време имало преко 24.000чланова. Задаци удружења били су: културно просветно уздизање чланства,неговање патриотско-ослободилачких традиција, помоћ ратним инвалидима исирочади, остваривање законских права добровољаца и инвалида, помоћ приаграрној реформи и „колонизацији” у новоослобођеним крајевима, ословљавањеудружења итд. После трагичног атентата из 1928. године опозициона хрватска а деломи српска штампа жестоко су нападале ово удружење, па и главне тековине Првогсветског рата. 3вонимир Кулунџић, међутим, о тим нападима не пише: „ниједномријечју није споменуо провоцирање Пернара и других хрватских представника уПарламенту, чак ни циничне речи „колико кошта та ваша српска крв, иКајмакчалан, да вам то платимо”. Они се нису стидели што су војевали противСрбије и српске војске, што су пљачкали и злостављали српску сиротињу.
Током школовања,путовања, дружења с истакнутим савременицима, дипломатских и посредничкихмисија Пуниша Рачић се развио у правог интелектуалца, писца па и оратора.Говорио је и писао јасно и језгровито, због чега су га многи ценили а неки му изавидели. До 1928. године објавио је многобројне чланке, који су касније некакоишчезли. У чланку „Будимо одлучни, 1920. године, залагао се за чврст ставпротив италијанских настојања да се изврши ревизија државне границе на Јадрану.У интервјуу „Срби на окуп” противио се злоупотреби парламентаризма на штетуСрба. своје погледе на односе између наших земаља изложио је 1924. године учланку „Црна Гора послије уједињења”. У напису „Истинска реч о српскојправославној цркви” изнео је своје поглед о нашој цркви и њеном односу премадржави.
Рачићу је годинамастављано на душу много што-шта, често без икаквих доказа или на основу извртањачињеница. Његови противници нису се либили ни да нападну Пашића и Стојадиновићакао људе који су умногоме штитили. Тврдило се да је Рачић велепоседник и индустријалац.Истина, он је имао пословних способности, па је успео да у прилично краткомвремену стекне велики иметак. Писци ове књиге, Д. Кићовић и Р. Губеринић,примећују да су неке од ових оптужби биле умесне, али указују и на то да суњеговом богаћењу ишле наруку тадања политичко-историјске прилике: припајањенових крајева, убрзано изграђивање нове државе, прописи који су пребрзодоношени, немилосрдан капиталистички поредак и др. Рекло би се да је пословнимљудима нарочито ишао наруку низ државних прописа о аграрној реформи иколонизацији у новоприпојеним крајевима. Закон о издавању у четворогодишњизакуп великих земљишних поседа који је почео да се примењује 1. октобра 1920.године искористио је и Пуниша Рачић, па је у општини Дечане закупио 1.617 хектарашуме I и II класе. Адвокат Илија Јелић је тврдио да „Рачић... није дошао дошума на основу пљачке и отимачине... већ на основу извршене пресуде независноги правничког суда у Пећи”. Иначе се нерадо ишло у новоослобођене крајеве,нарочито у Метохију, где се 1912. године населило само 70 црногорских породица,чије су мушкарце Шиптари поубијали 1915. године а осталу чељад про- тералипреко Чакора. Током дугогодишњих путовања по Старој Србији и Македонији Рачићје упознао многе бегове, од којих су неки касније постали ратни злочинци. Некиод њих су се прибојавали да ће беговски систем ускоро бити укинут, поготовупосле доношења закона о аграрној реформи, па су убрзано продавали својуимовину. Њу су јевтино куповали многи појединци, па и Пуниша Рачић. На та имањаон је доводио своје рођаке, комшије и бројну сиротињу из Црне Горе коју је тимеспасавао од глади. За Пунишу Рачића се тврдило и да је индустријалац а свусвоју индустрију чинили су гатери за прераду дрвета у грађу намењену тржишту.Тврдило се да он поседује и каменолом за млинско камење у Бољетину код КосовскеМитровице. У ствари, закупци тог каменолома били су П. Рачић и синови ИсеБољетинца, с којима је он био у пријатељским односима до краја свог живота.Ценећи оно што је Бољетинац урадио за Србију, Рачић се обавезао на старање оњеговим синовима до краја свог живота. Приписивало му се и то да је од државеСрбије добио један спахилук крај Скопља и да је за сено које је са њега добијаозгртао велике паре.
О пуцњима уНародној скупштини, атентатору и жртвама његових пуцњева писало се деценијама удневним и периодичним листовима, па и у историографским публикацијама. Нико причистој савести не може да оправда тај догађај јер је био страшан,компромитујући за наш Парламент и разоран у ионако узбурканом политичом животунаше земље. Никоме он није био потребан, па ни великом борцу и ватреномпатриоти Пуниши Рачићу. Уместо оправдања овог страшног догађаја, јединственог уисторији нашег парламентарног живота, споменућемо само неке догађаје који су семесецима одвијали у Скупштини а нарочито трагичног 20. јуна 1928. године. Одседнице до седнице Скупштине владала је непарламентарна клима, при чему супосланици једни другима упадали у реч, добацивали и вулгарно се вређали. Одхрватских посланика у томе су предњачили Стјепан Радић и Иван Пернар, с којимасу често долазили у сукоб Пуниша Рачић и Тома Поповић. На заседању одржаном 19.јуна 1928. године посланици опозиције стварали су неподношљиву буку која јетрајала 40 минута, када су поломили десетак посланичких клупа. „Јесте ли випредседник парламента или чувар стоке”, упитао је Стјепан Радић тогпредседника. „Ја сам чувар реда и достојанства Народне скупштине”, одговорио јепредседник др Нинко Перић. „Ако ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брукахрватски народ и даље продужи са вређањем, ја вам јамчим да ће његова главаовде пасти”, повикао је Тома Поповић. На једној од ранијих седница Иван Пернарје непојмљиво цинично добацио из посланичке клупе: „Колико кошта та ваша српскакрв, и Кајмакчалан, да вам то платимо” („Пуниша Рачић, живот за једну идеју”,стр. 120). Трагичног дана опет је несмотрено добацио Рачићу крупну лаж;„Опљачкали сте бегове!” Зна се шта је потом било. Рачића је захватило безумље,извадио је пиштољ и љутито наредио Пернару: „Устани и извни се!” Пернар се нијеизвинио већ је ћутао. Рачић је тада почео да пуца, при чему је убио ЂуруБасаричека и Павла Радића а тешко ранио Стјепана Радића, Ивана Гранђу и ИванаПернара. Трагичан догађај у Скупштини распалио је политичке страсти до усијања,узнемирио народ и изазвао негодовање у иностранству. Опозиција није прихватилаобразложење да је Рачић био у афекту проузрокованом отровним стрелама које је,не по први пут, на њега одапињао Иван Пернар; кривицу је приписивала Влади аиндиректно и самом краљу, иако је знала да је он био шокиран, да је сместапосетио у болници Стјепана Радића и касније се побринуо за децу покојног ПавлаРадића. Већ почетком јула Влада је морала да поднесе оставку. Ни тај чин нијезадовољио опозицију, па је она и даље жестоко нападала, продужујући ипродубљујући политичко-друштвену кризу. Краљ је интензивно тражио некакав, уоснови компромисни излаз, нашта му је опозиција одговорила још жешћимпритисцима и нападима. Њему се чинило да се тешко стање у држави можепрекратити само завођењем апсолутистичког режима. Најпре је укинуо Видовданскиустав из 1921, потом је распустио Народну скупштину изабрану новембра 1927.године и, најзад, 13. јануара образовао режимску владу на челу с генералом ПетромЖивковићем. После једанаест и по месеци од пуцња у Народној скупштини изреченаје, 7. јуна 1929. године пресуда Пуниши Рачићу, кога је иначе бранило 35адвоката, међу којима и Хрват Јосип Љубић из Книна. Оптужени Драгутин Јовановић- Луне и Тома Поповић проглашени су за невине и пуштени кућама а Рачић осуђен„на троструку вјечиту робију... која је након четири мјесеца, сагласно закону,сведена на 20 године робије”.
Из истражногзатвора Рачић је упућен у Забелу код Пожаревца, где је робијао све до окупације1941. године. Опозциона штампа је писала о томе како је Рачић тобоже смештен успецијализованој вили у којој се, наводно, играло, оргијало, пило, свирало ипевало. Његова породица се преселила у Пожаревац после његовог десетогодишњегробијања, када је већ био „слободњак и имао право да понекад обиђе супругу итроје деце. Породица је тамо „живјела крајње скромно, колико је ...дозвољаваламинимална, нередовно исплаћивана државна помоћ”. У ствари, Рачића нико нијезапиткивао како је живео тих година, па је он, пред инспектором Београдскогсуда, дао подужу изјаву: „Код мојих пак пријатеља говори се да уживам некепротивзаконите бенефиције. Међутим, стално поступање са мном било је више негополитичко прогањање где је често пута, прелазило законске границе, које штитенајобичнијег злочинца- осуђеника...” Лежао је у самици 18 месеци и 6 дана и зато време с њим се није смео састати ни један притвореник. Приликом туширања у затворскомкупатилу на њега је наизменично пуштана врела и хладна вода. Пред сам атентатпочео је да оправља зубе, које му је стоматолог био избушио, нарочито кутњаке,па је имао јаке болове, запаљење, гнојење и непријатан задах из уста. Читавих18 месеци није му дозвољено да настави лечење зуба а ни да пише породици. Усамици је понекад било хладно до -30°Ц а потом топло до 50°Ц. О њему каоробијашу, о његовим људским особинама, личној уредности и свакодневном понашањуу затвору пружио је професору Кићовићу бројна обавештења Божидар Павловић,некадашњи командир у Казненом заводу Забела.
Све што смоизложили у овом приказу преузели смо из врло садржајне и храбро написане књиге„Пуниша Радић, живот за једну идеју”. Овоме морамо додати само неколикореченица о трагичном крају Пунише Рачића. Кићовић и Губеринић тврде да јеПуниша Рачић током Другог светског рата живео с породицом у Београду, да јеизбегавао сваки додир с окупатором и његовим сарадницима. Партизански борциухапсили су га у његовом београдском стану 16. откобра 1944. године и од тадаму се губи сваки траг, а такође и његовом старијем сину Слободану. Не зна се никада су убијени, ни где су убијени као што се не зна ни о нестанку деветугледних Пунишиних братственика из братства Јелић, уже Радојевић, иначеогранака братства Рачић. Не зна се ни да ли је писано о овим суровим смакнућимакоја су за срце ујела једно братство поноситих Васојевића. Али знамо нештодруго: ни једна познатија личност у нашој новијој историји није тако дугооцрњивана, сатанизована и најзад, убијена без суђења. Да ли је Пуниша Рачић биотакав злотвор да се на њему искаљује толики бес моћних победника и„ослободилаца"? Додуше, он је осуђиван на смрт два пута: у Црној Гори1909. због учешћа у Бомбашкој афери; и 1910. на смрт због учешћа у четничкимакцијама против турског зулума. У Краљевини Југославији осуђен је 1929. натроструку вечиту робију, која је, сагласно закону, сведена на 20 година. Свакуод ових пресуда зарадио је јуначком борбом за ослобођење наше браће или заправичније односе у Црној Гори и Краљевини СХС. Пуниша Радић је четовао поСтарој Србији и Македонији од своје осамнаесте године. Током преласка прекоАлбаније, с нашом војском, обезбеђивао је комору која је преносила државнозлато до Крфа. На Солунском фронту јуначки се борио у четничким јединицамавојводе Вука и Воје Танкосића, када је рањен у обе ноге. Иако рањен, он јетада, заједно са својим ујаком, изнео из рова тешко рањеног регента Александраи спасао га смрти. Током Првог светског рата и одмах иза њега добијао је одВладе деликатне задатке: предводио је мисију која је обилазила логоре српскихрезервних трупа у Тунису и Алжиру; суделовао је у организовању Добровољачкедивизије у Одеси; био је члан Комисије за разграничење с Албанијом 1920; поналогу Н. Пашића био је у мисији на Косову и Метохији 1921, и о својимзапажањима поднео председнику Владе објективан извештај; по налогу командантаII армије, војводе Степе Степановића, преговарао је 1919. са плавско-гусињскимглаварима и заштитио Плављане, који су га стога веома заволели; по налогупредседника Владе помагао је хришћанским Мирдитима у дизању устанка 1919. кадасу захтевали да се њихови крајеви припоје Краљевини СХС. Колико нам је познато,ни један наш политички и јавни радник пре Другог светског рата није толикосарађаивао са Шиптарима и то на обострано задовољство. Кад се мало одморио одсвих тих патриотских прегнућа посветио се четничком покрету: 1922. изабран језа председника покрета Српских четничка, које је тада имала око 240.000чланова! Питамо се сада: зашто су оволике патриотске заслуге прећуткиванедеценијама а истицано само трагично убиство у Парламенту 1928. године? Заштоинтелектуална јавност није бар мало извагала животни биланс овог Васојевића, пана једну страну одвојила оно што је срцем и мозгом давао својој отаџбини а надругу ставила тренутак безумља које је прекрило његов мозак у Парламенту? Заштоје народу остало готово непознато све оно што се претходно, месецима дешавало утом високом дому наше политике, оно што је често личило на сукобе по спортскимстадионима или по градским улицама? Зар смо морали да чекамо седам деценија даби сазнали за животни пут и трагичну судбину великог борца за слободу? Ауторикњиге „Пуниша Рачић, живот за једну идеју”, осмели су се, ето, да после седамдеценија објаве књигу испуњену обиљем нових података, наводима архивскихдокумената, оценама прилика у нашој земљи крајем двадесетих година XX века,критичким анализама радова у којима је деценијама истина „припадала једнојстрани”. Иако аутори Д. Кићовић и Р. Губеринић иступају с низом нових чињеницаи објашњења, они се не представљају као врховни арбитри историјске истине, већ„суд о атентату, жртвама, узроцима и посљедицама атентата” остављају читаоцима.Оба аутора рођена су у Васојевићима - Губеринић у Будимљи код Берана а Кићовићуправо у Слатаини код Андријевице, у којој је 1885. године рођен и ПунишаРачић. Стога они добро познају менталитет неустрашивих и поноситих Васојевића,те су позвани да реално пишу о судбини овог трагичног јунака, „да лакше и дубљесагледају личност Пунише Рачића и да реалније суде о њој”. Знамо разлоге због којихсе оваква књига није могла објавити раније. Једном се, ето, „морало приступитиотварању гробног саркофага Пунише Рачића и његовом представљању јавности, сасвим инвентаром” нађеним у њему. Јер, „... свакој ствари је потребна, односно,неопходна истина...” Друга половина Рачићевог живота била је испуњена чемером иокончана убиством без суђења. Нападали су га знани и незнани појединци анајвише они који су мало знали о њему. Неки од оних који су га познавали и сњим сарађивали веома су га ценили и чак волели (Никола Пашић, краљ Александар,Милан Стојадиновић, Есад паша). Други су настојали да буду правични према њемуи његовом чину (др Иван Рибар, Момчило Цемовић и 35 адвоката-бранилаца). Хиљадеоних који су се заједно с њим годинама борили по балканским гудурама за слободунашег народа, нико није питао за њега - а они су најбоље знали какав је био икао човек и као борац.
Пише: Проф. дpМилорад Васовић