Први писани траг о Васојевићима води нас у далеку 1444. годину, када се у дубровачком архиву чува документ који наводи историчар Константин Јиречек. Извјесни Брајан Проданић жали се дубровачком суду да га је напад шездесет горштака – Пипера, Бјелопавлића и Васојевића – коштао брата живота и опљачкао трговачки караван. Овај запис, један од најстаријих писаних трагова о Васојевићима, показује да је племе већ у XV вијеку било бројно, организовано и спремно да брани свој углед и завичај.

Историјска документа употпуњена су народним предањем да је прародоначник Васојевића стигао на ову територију средином XIV вијека. У предању се помињу Васоје и Васо – по једнима је ријеч о истој личности, док други извори наводе да је млађи Васо био потомак, унук или праунук Васојевог. Без обзира на разлике у причама, чињеница је да је племе утемељено у Лијевој Ријеци и околини, а касније се постепено ширило, освајајући територије сусједних племена и градећи основу за свој идентитет.

Васојевићи се нису мирили са туђим намјерама и увијек су били чувари слободе свога народа. Њихова експанзија кроз долину Лима и шире није била само територијална – она је била и културна, духовна и родољубива, јер су људи који су се селили носили са собом обичаје, језик, крсне славе и свјест о племенском поријеклу. Љубоморно су чували свој идентитет, наглашавајући да припадају истом роду и заједници, а сваки члан племена знао је своје поријекло све до самог Васојевог.

Васојевићи су симбол отпорности српског народа. Кроз вијекове су бранили своје завичајне територије, учествовали у одбрани Балкана од освајача, чували своје село и своје обичаје. Њихова прича сведочи о оданости роду, непоколебљивој слободи и поштовању претходних генерација. Снага Васојевића није само у бројности и борбеним способностима, већ у њиховој способности да сачувају идентитет кроз вијекове неприлика, ратова и селидби.

Родољубље Васојевића огледа се и у традицији, крсним славама и обредима који везују све чланове заједнице. Куд год би се расељавали – било у Црној Гори, Шумадији, Босни или Херцеговини – они су увијек наглашавали своје поријекло и племенску припадност. Њихова лозa временом се разгранала до невјероватног броја братстава, али сваки члан је знао своје коријене и могао је да наброји све претке до самог родоначелника.

Васојевићи су више од племена – они су живи подсјетник на српски родољубиви дух. Њихова историја показује да се слобода и част чувају кроз дисциплину, љубав према завичају и поштовање традиције. Они су били чувари планинских крајева, бранећи становништво и имовину од туђинаца, учесници важних историјских догађаја и симбол отпора против сваке неправде.

Данас Васојевићи остају симбол снаге, части и родољубља. Од Лијеве Ријеке до ширег балканског простора, њихова прича је подсјетник на то како једна заједница може да сачува свој идентитет и културну баштину кроз вијекове. Историја Васојевића није само племенска прича – она је прича о српском народу, о његовој борби за слободу, и о људима који никада нису заборавили ко су и одакле долазе.

‍

‍Аутор Васојевићка Ријеч