Тешко је наћи маргиналније питање које је дало више повода за интервенцију великих сила од плавско-гусињског. Разлог томе лежао је у чињеници да је спор око припадности Плава и Гусиња врло лако могао прерасти у нови рат између Књажевине Црне Горе и Османског царства, који, услед ангажованости великих сила, не би остао локалног карактера. Одлука Берлинског конгреса из 1878. године да се Плав и Гусиње припоје Црној Гори изазвала је велике тензије у овом крају. Иако је Османско царство формално прихватило ову одлуку, потајно је подржавало Албанску лигу (Арбанашку конгру), настојећи да уз њену помоћ увери велике силе како таква одлука нема подршку локалног становништва.
У овим крајевима је и након Берлинског конгреса живело преко 70% муслиманског становништва, описиваног као „све заклети душмани Црногораца“. Припајању Плава и Гусиња Црној Гори противила се и Аустроугарска, која је развила живу обавештајну и дипломатску активност, истичући да се „албански народ не сме раздвајати“. Охрабрени таквим међународним односима, истакнути плавски муслимани организовали су протесте у Плаву и Гусињу и одлучили да не прихвате одлуке Берлинског конгреса. У Гусињу је формиран Комитет народног спаса за одбрану Плава и Гусиња, чији је задатак био да обавести Берлински конгрес и Порту да ће „Плављани и Гусињани радије умрети него допустити да потпадну под туђина“.
Књаз Никола и црногорска влада убрзо су схватили да мирним путем неће моћи да остваре права стечена Берлинским уговором. Неуспех на дипломатском плану учврстио је одлуку да се питање реши војним путем, иако су томе на путу стајале велике препреке: изузетно неродна година, исцрпљеност у претходном рату и неспремност великих сила да подрже Црну Гору. Ситуација се делимично поправила у октобру 1879. године, када је из Русије стигла велика помоћ у житу, што је омогућило Црној Гори да настави борбу за Плав и Гусиње.
Истовремено, у Гусиње су пристизале хиљаде Арбанаса из Ђаковице, Пећи, Ругове и северне Албаније, који су наметнули обавезу локалном становништву да их издржава. Турска дипломатска уверавања о мирном решењу спора показала су се неискреним. Порта је, уз знање великих сила, припремала нову дипломатску представу, пославши Мехмед-али пашу са задатком да формално преда Плав и Гусиње Црној Гори. Уместо тога, он је убијен у заседи коју је организовала Албанска лига, уз прећутну подршку Османског царства, заједно са око 400 турских војника.
Сукоб је постао неизбежан. На стратешким котама подигнута су албанска утврђења, а концентрација трупа са обе стране указивала је на скору оружану конфронтацију. За команданта црногорских снага именован је Марко Миљанов, док је војска распоређена у селима Велика, Мурина, Пепићи и Горња Ржаница. У припремама и самом боју на Новшићу учествовало је и православно становништво ових крајева.
Бој на Новшићу избио је 4. децембра 1879. године након низа граничних чарки. Црногорске јединице су у почетку имале успеха, али су услед брзог продора остале са незаштићеним боковима. Марко Миљанов је, супротно наређењима са Цетиња, извршио продор у Новшиће и поставио црногорски барјак, уверен у брзу победу. Међутим, муслиманске и албанске снаге, организоване из Плава, напале су црногорску војску са бокова и затвориле обруч. Битка је вођена прса у прса, уз велике губитке на обе стране. Тек доласком појачања из Мораче и Ровца, црногорска војска је извучена из обруча.
Пораз у Новшићком боју имао је тешке последице. Иако су званични подаци о губицима умањивани, страдање је било значајно, а повлачење црногорских снага праћено је паљењем православних села од стране албанских и муслиманских одреда. Охрабрени победом, Турци и Албанска лига покренули су нове нападе почетком 1880. године, током којих су спаљена села Велика, Горња Ржаница и Пепићи. Ипак, овај продор је заустављен уз знатне губитке.
Након неуспеха да дипломатским и војним путем добије Плав и Гусиње, Црна Гора је, одлуком великих сила, као компензацију добила Улцињ, док су Плав и Гусиње остали у саставу Османског царства до 1912. године. Ова одлука довела је православно становништво у изузетно тежак положај, изложено пљачкама, убиствима и прогонима.
Идеје Албанске лиге нису угашене њеним формалним распуштањем, већ су наставиле да живе у различитим облицима, све до свог максималистичког остварења у Другом светском рату. Од Пећке лиге 1899. године, преко устанака почетком XX века, до балканских ратова и стварања албанске државе 1912. године, постојао је јасан континуитет политичког и оружаног деловања усмереног ка стварању „Велике Албаније“.
У Краљевини СХС, а касније Југославији, албански сепаратизам испољавао се кроз деловање качака, политичких организација и уз подршку ревизионистичких сила попут Италије и Немачке. Током Другог светског рата, уз покровитељство окупатора, великоалбанска идеја је реализована стварањем квислиншких формација, масовним злочинима над српским и црногорским становништвом и институционализацијом пројекта „Велике Албаније“.
Од Призренске лиге из 1878. године до Друге призренске лиге из 1943. године, јасно се уочава континуитет једне идеологије чији су носиоци, у различитим историјским околностима и под различитим покровитељима, настојали да остваре исти циљ – етнички и територијално проширену албанску државу, често по цену масовног насиља над другим народима.
свако преузимање, умножавање или јавно објављивање овог текста, у цјелини или у дијеловима, дозвољено је искључиво уз претходну сагласност аутора и редакције портала Васојевићка ријеч.