Реализацијавеликоалбанске идеје 1941. године Краљевина Југославија је у краткотрајномаприлском рату доживела слом: њена војска је поражена од немачких, италијанскихи мађарских дивизија, а њена територија је окупирана од стране сила Осовине.Србија је распарчана и подељена у неколико окупационих зона. На простору којису задржали под својом војном управом Немци су организовали квислиншки апарат.На подручју предратне Бановине Хрватске (без Барање, а са Босном и Херцеговиноми Сремом) створена је Независна Држава Хрватска (НДХ).

Словенију су поделилиНемци и Италијани, Барању, Бачку и Нови

Сад су добили Мађари, авећи део Македоније и део југоисточне Србије (деоГњиланског и Урошевачкогсреза) Бугари. Италија је Црну Гору прогласила својим протекторатом и запоселанајвећи део Косова и Метохије (Приштина, Пећ, Призрен и Ђаковица) и западнеделове Македоније (Тетово, Дебар,Кичево и Струга).

Привременим смерницама заподелу Југославије од 12. априла Хитлер је одредио привремену демаркационулинију између немачке и италијанске оперативне војске на југословенскојтериторији.

2 Немачки и италијански министриспољних послова су у Бечу 22. априла постигли договор којим

1 Посматрана са аспектаправа, НДХ је била држава која је „имала своју добро организовану државнувласт, разуђене оружане снаге, међународне односе у дипломатска представништва,која је склапала међународне уговоре, ма колико неки од њих изгледалибесмислени у том времену. Држава која је имала добро уређен порески системкојим је прикупљала приходе које је трошила за постизање својих циљева. Државачија је власт била толико разграната и добро развијена да је чак упутствомпрописала како се поздрављају државни службеници, шта се одговара на поздрав„За дом!“ и под којим углом се десна рука подиже на поздрав, тако да ништаније било препуштено случајности. Државачијисе правни систем може сматрати законским неправом у Радбруховом

смислу јер је то право,према његовим речима, „имало намеру да избегне суштински захтев правде, једнако поступање саједнакима“. Држава која је на програмскимосновама и на организован и систематски начин спроводила геноцид. Држава злочина.“ BorisBegović, Zoran S. Mirković (ur.), Pravni poredak

Nezavisne DržaveHrvatske, Beograd 2018, 18.

2 Демаркациона линијаишла је правцем Горажде – Бијело Поље. Велимир Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941.Узроци и последице пораза, II, Београд 1982,433. су Црна Гора и Стара Рашка препуштенеИталији,

3а Хитлер је 24. априла одредио коначну границу измеђунемачке и италијанске окупационе зоне уЈугославији,

4 препуштајући мешовитим комисијама дана лицу места одреде

дефинитивну линију.Разграничење Италије и НДХ препуштено је њиховим директним преговорима, који су окончани споразумом оуспостављању границаизмеђу НДХ и Гувернатората Црне Горе 27. октобра. Утврђена граница, уз мање измене, била је онакоја је 1914. године делила Црну Гору одАустро-Угарскеи Србије.

5 Корекцијама немачко-италијанскедемаркационе линије 9. маја 1941.годинеу немачкој зони су остали Косовско-митровачки, Вучитрнски и Лапски срез (припојени Србији), аИталијани остале делове Косова иМетохије(укључујући Приштину, Призрен, Пећ, Ђаковицу и Урошевац). 3 Наредбом генерала Уга Кавалера (UgoCavallero) од 28. априла 1941. годиневршењецивилне власти у Црној Гори преузео је цивилни комесар, опуномоћени министар Серафино Мацолини (Serafi noMazzolini), који је 30. априла стигао

на Цетиње и преузеодужност. Обнова државности Црне Горе под покровитељством Италије ДекларацијомПетровског сабора од 12. јула била је чин фарсе. Истим актом позван је италијански краљ да одредикраљевског намесника за ЦрнуГору, што је осујетило избијање народног устанка 13. јула. Радоје Пајовић, „Окупација Црне Горе 1941. године ипланови око стварања „независне“ црногорске државе“, Историјски записи, 2/1961,303 – 304. Мусолини је у окупиранојЦрнојГори 3. октобра 1941. године образовао гувернаторат, који је опстао до капитулације Италије 1943. године. Загувернера је постављен генерал Алесандро Пирцио Бироли, који је уз упозорење даје „непријатељ свуда“ наредио италијанскимвојницима и командантима места у Црној Гори и Боки да га уништавају. Саопштењебр. 2 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Београд 1944, 40– 41. 4 Линија је ишла правцем: Врх (набившој југословенско-италијанској граници)–Литија – Церкље – Самобор – Петриња – Глина – Босански Нови – Сански Мост – Мроњић Град – Доњи Вакуф –Сарајево – Устипрача – Прибој – НовиПазар– Орлова Чука (изнад Врања) – Шар-планина – Тетово – Охридско језеро –Преспанско језеро. Zbornik dokumenata i podataka Narodno-oslobodilačkog rata (=Zbornik NOR-a), tom III, knj.1, 9. В. и: Ferdo Čulinović, Okupatorska podjela Jugoslavije, Beograd 1970, 527 – 529.

5 Пријепоље, Нова Варош,Сјеница и Прибој, који су 1914. године остали ван Црне Горе, 1941. године били су укључени уГувернаторат Црна Гора. Усташке властису испољиле претензије према Старој Рашкој, позивајући се на наводно хрватско порекло тамошњих муслимана,жеље већине њих да буду припојениХрватској,присуство снага НДХ на том терену и осигуравање коридора који је раздвајао Србију и Црну Гору.Пошто Немци нису желели да заоштравајуодносеса Италијом, Хрвати су морали признати првенство интереса Италије у Старој Рашкој. Милутин Живковић,Санџак 1941-1943, докторска дисертацијаурукопису, Београд, 2017, 48 – 51.

Италија је ове областизаједно са источним деловима Црне Горе (Плав, Гусиње, Груда, Хоти, Улцињ, Тузи, Рожаје иТутин) и западне Македоније (Тетово, Дебар, Кичево и Струга) 12. августа 1941.године прикључила Албанији, која јејошод априла 1939. године била њен протекторат.6 Стварањем тзв. „Велике Албаније“ постигнут је циљпројектован још у време одржавања Берлинскогконгреса1878. године на скупу арбанашких првака у Призрену, о чему ће више речи бити у наставку.Југословенске области припојене Албанији биле су под управом Високог комесаријата за Косово, Дебар иСтругу до почетка децембра1941. године. Тада је његове функције преузело Министарство за ослобођене територије (Ministria etokave të lirueme), које је припојене крајеве управно организовало у префектуре, на челу сапрефектима директно потчињенимминистру унутрашњих послова Албаније, и потпрефектуре, на челу са потпрефектима подређенимпрефектима. 7 У Дебарској префектури биле су кичевска, гостиварска,струшка, ростушка, тетовска и дебарскапотпрефектура(територија од 4.070 км2 саоко 260.000 становника). Призренскупрефектуру чиниле су ђаковичка, суворечка, ораховачка и драгашка потпрефектура, (територијаод 3.090 км2 саоко 230.000 становника).

Приштинска префектураимала је урошевачку и гњиланску потпрефектуру (територија од 2.310 км2 са око 200.000 становника). У Пећкој префектури биле су плавско-гусињска, рожајска,тутинска и дреничка потпрефектура(територијаод 2.310 км2 саоко 130.000 становника). 8 У крајевима припојеним Албанијиобновљени су феудални односи:

велики земљишни поседи,којих су били лишени југословенском аграрномреформом,враћени су муслиманским агама и беговима, који српске и црногорске сељакеприморавају на давање четвртине летине (тзв.хак). Уз качачке банде и арбанашке пљачкашке дружине,које су нагрнуле на те просторе одмах по немачком нападу на Југославију, насиљенад православним живљем 6Италија је 7. априла напала и за само неколико дана поразила Албанију. Скупштина састављена од 159 депутатасастала се 12. априла у Тирани ииспунилазадатак који јој је наменио италијански министар спољних послова гроф Ђано, одлучивши да се Устав из1928 године укине, краљ Зогу збаци сапрестолаи Албанија уједини са Италијом. Италијански краљ је прихватио албанску круну, чиме је измеђуИталије и Албаније успостављена персоналнаунија.Bernd J. Fischer, Albania at War, 1939–1945, West Lafayette, Indiana 1999, 36-39. О италијанском плановима премабалканским државама – Југославији,Албанијии Грчкој в. Dnevnik grofa Ćana, Zagreb 1948.7М. Живковић, Санџак 1941-1943, 84.8„Великој Албанији“ прикључено је 11.780 км2југословенскетериторије са око 820.000становника, који су на основу Уредбе од 8. октобра 1941. године сматрани албанским држављанима. Ђорђе Борозан,Велика Албанија – поријекло, идеје,пракса,Београд 1995, 301. вршеи вулнетари (сеоске страже), јединице жандармерије и карабињери је створене као помоћни органи војногиталијанског окупационог апаратаодлокалних Албанаца и јуришни одреди (црнокошуљаши) које је по узору на Италију створила Фашистичкапартија Албаније. 9 Иако се испољавало у различитим видовима, насиље надСрбима и Црногорцима на наведенимпросторимаје имало исти циљ: изгонити их ради стварања етнички чисте албанске државе у границама зацртанимпрограмом Албанске лиге из 1878.године 2. Артикулацијавеликоалбанске идеје: Албанска лигаОнастанку и карактеру Албанске лиге у историографији, како старијег тако и новијег датума, немасагласности – поједини аутори истичунационално ослободилачку природу Лиге,10 другинаглашавају улогу Порте ипанисламски карактер Лиге, од којих многи указујући на балканске планове заинтересованих силаосветљавају њихову улогу у уобличавањунационалногидентитета Албанаца.11 Територије Албаније, Косова, 9 Ђорђе Борозан, „Албанци уЈугославији у Другом свјетском рату”, Историјски записи, 3-4/2000, 151 – 152. 10 В. нпр. ‘Twixt Greek and Turk orJottings during a journey through Th essaly, Macedonia, and Epirus in theautumn of 1880 by M. Valentine Chirol (1852-1929), London and Edinburgh 1881;Leo Freundlich, Albaniens Golgotha, Wien, 1913; Mehmet Konitza, Th e Albanian Question,London 1918; Milan Šuffl ay, Srbi i Arbanasi, Beograd 1925; Stavro Skendi, Th eAlbanian National Awakening, 1878–1912, Princeton 1967; Ali Hadri, „Prilog rasvetljavanju Prizrenskelige (1878-1881)“, Pёrparimi, Izborradovana srpskohtvatskom jeziku 1, Priština 1967, 23 – 69; Myslim Islami, ed. Naum Veqilharxhi, Ideologu i Pare iRilindjes Shqiptare, Tirana 1977, 133 – 137; Stefanaq Pollo and Selami Pulaha, „Programi iLidhjes Shqiptare te Prizrenit”, in: Akte te Rilindjes Shqiptare (Translated byMary Kitroeff ), Tirana, 1978; Sinan Hasani, Kosovo: Istine i zablude, Zagreb 1986; BrankoHorvat, Kosovsko pitanje, Zagreb 1988; Kristo

Frasheri, LidhjaShqiptare e Prizrenit, Tirane, 1997; Yuliia Uzun, „Project “Greater Albania” and processes of itspractical realization”, Evropský politický a právní diskurz, Vol. 2 Issue2/2015, 166 – 174; Pashko Vasa, Th e Truth on Albania and Albanians: Historicaland Critical Issues, London 1879 (Reprint introduction by Robert Elsie), London 1999; Miranda Vickers,Th e Albanians: A Modern History, London1999;Nevila Pahumi, Th e Consolidation of Albanian Nationalism: Th e League of Prizren 1878-1881 (History Honors Thesis), University of Michigan 2007; Izet Šabotić, “Odluke Berlinskog kongresa usvjetlu gusinjsko-plavske afere (1878-1880)”, Хисторијска misao, Tuzla, 1/2015, 67 – 93. 11 В. нпр. Спиридон Гопчевић, СтараСрбија и Македонија, I, Београд 1890;Исти,Горња Арбанија и њена Лига, Нови Сад 1903; Петар Опачић, Стара Србија и Арбанаси, Београд 1904; ИванСтепанович Јастребов, Стара СрбијаиАлбанија, путничке белешке, Споменик СКА, XLI, Београд 1904; Јован

Метохије и Македоније суу време Велике источне кризе 1875-1878 постале поприште сукоба интереса великих сила, а за њих субиле заинтересоване имладе балканске државе недавно ослобођене од турске власти. Руско турски рат окончан је 3. марта 1878.године потписивањем Санстефанскогмировногуговора, којим је створена Велика Бугарска. Остале велике силе, империјалистички настројене изаинтересоване за турско балканско наслеђе,пак,нису дозволиле такво ширење руског утицаја на Балкану. Ради ревизије тог уговора, у Берлину је од 13. јунадо 13. јула 1878. године одржан Конгреснакојем су велике силе постигле компромис о подели интересних сфера на Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига –арнаутска конгра и Српски народ у турскомцарству1878-1882, Београд 1909; Fra Lovro Mihačević, Crtice iz albaneške povijesti, Sarajevo 1912; ДрагославСтрањаковић, Арбанија и Стара Србија уXIXвеку, сепарат из Српског књижевног гласника бр. 8/1937; Bernard Stulli, Albansko pitanje (1875-1882), RadJugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. 318, Zagreb 1959; Атанасје Урошевић, Косово,Београд 1965; Hamdija Kapidžić,„Pripreme za austrougarsko prodiranje u albansko etničko područje iz Novopazarskog sandžaka“, RadoviFilozofskog fakulteta u Sarajevu, II, 1964, 7 –51; Wernicke Anneliese, „Theodor Anton Ippen, Ein oesterreichischer Diplomat und Albanienforscher“, Albanische Forschungen, 7,Wiesbaden 1967; Hans Dieter Schnaderl,Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns und Italiens 1877-1908, Wiesbaden 1971; Славко Димевски, „Призренскалига според извештаите на странскитеконзули“,Гласник Института за национална историја, Скопје, 3/1975; Богумил Храбак,„Идеје о арбанашкој аутономији 1876-1878. године“, Историјски часопис, књ. XXV(1980), 159 – 192;Victor Berard, La Turquie Et L’ hellenisme

Contemporain, Paris 1983;Спасоје Ђаковић, Сукоби на Косову, Београд 1986; Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд 1990;Ђорђе Борозан, Велика Албанија– поријекло, идеје, пракса, Београд 1995; Богумил Храбак, Призренска арбанашка лига 1878-1881, Београд1998; Slavenko Terzić, „Th e Greater AlbaniaProject“,Eurobalkans and East European Quarterly 33(1998/1999), Aegina 1999, pp. 20 – 25; Павле Иванов Џелетовић,Балистички покрет 1939-1952, Београд 2000;GeorgeGawrych, Th e Crescent and the Eagle: Ottoman rule, Islam and the Albanians, 1874-1913, London & New York2006; Милорад Екмечић, Дуго кретање измеђуклањаи орања. Историја Срба у новом веку (1492-1992), Београд 2007; Дарко Танасковић, Неоосманизам. ПовратакТурске на Балкан, Београд 2010; AngelikiKonstantakopoulou,„Herojska zemlja“, MATICA, proljeće 2011, 207 – 246; Славенко Терзић, Стара Србија (XIX-XX век):драма једне цивилизације, Нови Сад – Београд 2012; Душан Фундић, „Исмаил Кемал- преображај османског службеника у вођу албанског националног покрета“,Историјски часопис књ. LXII (2013),361 – 385; Luca Micheletta, „Italy, Greater Albania, and Kosovo 1939-1943”, Nuova Rivista Storica II (2013), 521– 542; Славиша Д. Недељковић, „Призренска лига (1878–1881) између мита истварности”, Хуманизација универзитета,књ.1, Ниш 2013, 399 – 411; Теодора Толева, Утицај Аустроугарске империје на  стварањеалбанске нације 1896-1908. (треће, редиговано издање) Београд 2020; Душан Фундић, Аустроугарска инастанак Албаније (1896-1914), Београд 2021.Балкану.12Аустроугарској је дато право да окупира Босну и Херцеговину, а Цариградском конвенцијом из 1879.године закљученом са Османским царствоми право да у Новопазарском санџаку држи војне посаде. Русијаје добилаБесарабију и градове Батум, Карс и Ардахан у Азији, а Велика Британија Кипар. СанстефанскаБугарска подељена је на Кнежевину БугарскуиИсточну Румелију, са аутономијом унутар Турске. Румунија, увећана за северну Добруџу, постала је независнадржава. Грчка је тражила Крит, Епир,Тесалијуи део Македоније, али их није добила – уместо тога је турска царскавладапозвана да се споразуме са Грцима о   граница.13 Србија и Црна Гора постају независне државе узтериторијално проширење. Србија јеувећаназа крајеве које је управно организовала у нишки, пиротски, врањски и топлички округ. Црној Гори припалису Подгорица, Бар, Плав, Гусиње,Колашин,Спуж, Никшић, Гацко и Жабљак, али ће услед отпора Арбанаса да предају Плав и Гусиње 1880. годинеуместо њих добити Улцињ.14 Косовскивилајет,Македонија, јужни део Бугарске, северни део Грчке и цела Албанија остали су у саставу Турскецаревине.15 12Војни кругови Двојне монархије су од педесетих година XIX века заступали ставове о неопходности заузимањадалматинског залеђа, а потом и целокупнетериторијеБосне и Херцеговине. На саветовању цара са грофом Андрашијем и војним врхом 29. јануара 1875.године припајање Босне и Херцеговинедефинисаноје као основни спољнополитички циљ, а Дрина и Новопазарски санџак означени су као границеаустроугарске интересне сфере. MihailoD.Stojanović, Th e Great Powers and the Balkans 1875-1878, Cambridge 1939, 31-34. По избијању устанка уХерцеговини Русија и Аустроугарска су тајнимспоразумимау Рајхштату (јул 1876) и Пешти (јануар 1877) поделиле интересне сфере на Балкану. За Србију и ЦрнуГору је предвиђен status quo у случајупораза,док би у случају победе Србија могла добити део Старе Србије и Босне, а Црна Гора Херцеговину и луку наЈадрану. Епир и Тесалија припали би Грчкој;Румунија,Бугарска, Албанија могле би постати самосталне државе, а Русија би повратила Бесарабију и Батум.Заузврат, Аустроугарској је начелно признатоправона запоседање Босне и Херцеговине и контролу Новопазарског санџака. Образовање једне велике словенскедржаве на Балкану било је искључено.ЧедомирПопов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 228 и 231б232. Момир Самарџић, „Дефинисањестратешких циљева Аустро-УгарскенаБалкану у пролеће 1878. и питање територијалног проширења Србије“, у: Империи, граници, политики (XIX –началото на ХХ век), Софија 2016, 140–141. 13 Лефтен Ставријанос, Балкан после1453. године, Београд 2005, 392.14Новак Ражнатовић, „Црна Гора и Санстефански мир“, Историјски записи, XXXIII, 3-4/1976, 390 – 450. 15 Јован Ристић, Дипломатска историјаСрбије за време српских ратова заослобођењеи независност 1875-1878, књ. 2, Београд 1896;  ЗаписиЈеврема Арбанашка муслиманска елита, високичиновници у административном апаратуи крупни феудалци, сматрала је османску Турску својом државом, прихвативши идеологију отоманизмакоја је проглашењем Устава од 23.децембра1876. године уздигнута у ранг државне политике.16 Арбанашки муслимани, међутим, нису билизадовољни увођењем уставног поретка,чимесу, макар формално, хришћани били изједначени са њима. У атмосфери затегнутих односа између великихевропских сила, које у решавању Источнекризенастоје да остваре своје интересе, јавља се албански национални покрет. Најаве политичког окупљањаАрбанаса јављају се седамдесетихгодинаXIX века, када виђенији појединци покушавају окупити своје сународнике око идеје о аутономијиАлбаније у Османској царевини. Једанодпрвих протагониста тог аутономашког покрета био је Абдул-бег Фрашери, посланик у Доњем дому турскогпарламента, који је успео да придобије мањибројарбанашких првака из Јужне Албаније и Јањине. Забринути за судбину Турске царевине, они у пролеће 1877.године Порти упућују меморандум,којимтраже да се сва четири вилајета у којима живе Арбанаси – Скадарски, Јањински,Битољски и Косовски, уједине у арбанашки вилајет у којем би управа била поверена Арбанасима,настава у школама била на арбанашкомјезику,а арбанашки регрути би служили војску у границама тог вилајета.17 Овај први захтев за аутономијомАрбанаса и уједно прва визија „ВеликеАлбаније“остао је без одјека, јер је Русија убрзо објавила рат Турској. У јесен 1877. године у Цариграду јеоснован Централни комитет за одбранунационалних права Арбанаса, чији је програм садржао захтев за административном аутономијом упоменута четири вилајета, где су уГрујића,књ. 3, Београд 1923; Васиљ Поповић, Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918, Београд 1940;Србиjа 1878. Документи, приредили М.Воjовдиħ,Д. Р. Живоjиновиħ, А. Митровиħ, Р. Самарџић, Београд 1978. 16 „Кад је реч о Арбанасима, требарећи да највећи део арбанашког народа (70%),арбанашкимуслимани не само што нису за време тзв. источне кризе поставили питање своганационалног ослобођења испод османлијског ига, него су се заједно са Турцима борили противсвих других балканских народа којисунастојали да се турског ропства реше... Арбанаси су били главни ослонац османлијске власти у средишњем изападном делу Балканског полуострва... Завремератова које је тзв. источна криза 1875-78. изазвала управо више него икад раније поклопили су се иидентификовали интереси водећих снага арбанашког народа са интересима Порте да сачува своју освајачкувласт у балканским земљама.“ Богумил Храбак, „Католички Арбанаси за времеисточне кризе (1875- 1878)“,Историјски записи, 1-2/ 1978, 5.17George Gawrych, Th e Crescent and the Eagle, 40.

укупном становништвуАрбанаси чинили 44%.18 Комитет је својим радом припремио оснивање Арбанашке лиге (конгре), чији језваничан назив биоЛига (Савез) за одбрану права арбанашког народа, а која је по месту стварања касније названа Призренскалига.

Покушај Русије да самарешава Источно питање и да своје интересеобезбедистварањем једне велике словенске државе изазвао је реакцију других великих сила. Аустроугарска и ВеликаБританија, које су у сваком европском ангажовању Русије видели панславистичкупретњу, помажу Порту која подстичена отпор Арбанасе, већ узнемирене због губитка територија које се сматрали својим.19Албанци из Скадра, Ђаковице, Пећи, Гусиња, Призрена и Дебра британском, аустроугарском ифранцуском амбасадору у Цариградушаљупротесте против давања „албанских земаља“ другим државама,20 а њихови сународници на Косову иМетохији почињу да се мобилишу за отпорбилокојој страној окупацији. У Цариграду Пашко Васа, арбанашки првак и чиновник Порте, тамошњем британскомамбасадору предаје меморандум противСанстефанског уговора. Уз противљење укључивању у састав Црне Горе или ма које друге словенскеземље, у меморандуму је изнет и захтевдасе Арбанасима обезбеди самоуправа у оквиру Турског царства, а ако не добију аутономију „Арбанаси, акотреба да бирају између потчињеностинекојмалој словенској држави и припајања некој великој европској држави, безоклевања би се једногласно изјаснили у корист ове друге алтернативе.“21 Уаприлу 1878. године цариградски Централни комитет за одбрану националних права Арбанаса, у комеглавну реч воде Абдул Фрашери, ПашкоВаса, Сами Фрашери, Јани Врето и Зија Приштина, шаље протесте европским амбасадорима и истовременоради на организовању отпора албанскогстановништва ослободилачким акцијама Црне Горе, Србије и Грчке. Поглавари арбанашких племенаиз Ђаковице, Пећи, Гусиња, Љуме,Дебраи Тетова ступају у контакт са циљем да заузму јединствен став о томе да ли да мирно прихвате променеграница предвиђене Санстефанскиммиромили да им се оружано супротставе. Да би се спречило даље захтватање арбанашке земље од стране суседнихдржава, договорено је да се обнови беса18У скадарском, јањинском, битољском и косовском вилајету живело је тада око 2.500.000 становника. Ernst GeorgRavenstein, „Distribution of the Population in the Part of Europe Overrun by Turks“, Th eGeographical Magazine, 3 October 1876,260. 19 „San Stefano proved a majorpolitical defeat for the Ottoman government and threat ened Albanians with a signifi cantloss of territory.“ G. Gawrych, н. д., 43.20Објављени у: Stefanaq Pollo, Selami Pulaha, Akte tё Rilindjes KombёtareShqiptare 1878-1912,Tirana 1978.  21 Богумил Храбак, „Првиизвештаји дипломата великих сила о Призренској лиги“, Balcanica књ. IX (1978), 238 – 239.

међу арбанашким племенимаи да се до 26. новембра 1878. године забранекрвнаосвета и међусобна непријатељства, да свако племе припреми оружје, муницију и животне намирнице, као ида се Турској не дају регрути и порези.Упојединим местима јављају се локални комитети за евентуални напад на Србију и Црну Гору, који сакупљајуновац за издржавање избеглица из крајевакојису одлукама Санстефанског мира припали овим државама. У Гусињу је Али-паша, чији су поседи билинамењени Црној Гори, почетком маја окупиознатанброј Арбанаса спремних да се тој одлуци и оружано супротставе.22 Велики прилив избеглица из крајевакоје су ослободиле српске и руске трупедодатноје подстакао нападе арбанашких муслимана на немуслимане на Косову, Метохији и у Македонији.Локалне турске власти нису могле, а нисунибиле вољне, да сузбијају такво насиље, те је настало стање опште личнеиимовинске несигурности. Са приближавањем дана одржавања Берлинског конгреса, код арбанашких првака јачасвест о потреби јединства акције.Стоганакон првих акција, чији је главни циљ био спречавање територијалног ширењаБугарске, Србије и Црне Горе, почетком јуна 1878.

године у Призрену долазидо састанака арбанашких представника на широј основи. Пристигло је око 300делегата из Албаније, Епира, Македоније, Косова, Метохије, Старе Рашке и ЈужнеСрбије, који су „долазили с помпом и пратњом као на право племенско народнозборовање, под барјацима, уз пуцњаву, већином као старјешине племена ифисова.“23 Две недеље делегати24 су у великој главној Бајрак-џамији у тајностирасправљали 22 Црногорски кнез Никола је почетком јуна телграмом јавиоконзулима у Скадру да је осим комитета које су формирали становници Гусиња,Плава и других места организован и покрет међу Груђанима, Хотима, Климентима идругим крајевима Малесије ради изазивања сукоба дуж границе. S. Skendi, н. д.,35. 23 Ј. Хаџи-Васиљевић, н. д., 39. 24 Подаци о потписницима ових докуменатасе разликују. Јастребов, руски конзул у Призрену, известио је о 48 представникаградова: шест из Ђаковице, по пет из Призрена, Тетова и Монастира (Битоља),четири из Пећи, по три из Митровице и Дебра, по два из Приштине, Гњилана,Скопља, Гостивара и Прилепа и по један из Новог Пазара, Вучитрна, Кичева,Охрида, Авлоне (Валоне), Нарте и Јањине. Славенко Терзић, „Срби осуђени назатворенички живот: Оснивање Призренске лиге као избегавање казне за уништење хришћанау Старој Србији“, Вечерње новости, 4.2.2023. Аустроугарски конзул у ПризренуЈелинек, у додатку свог извештаја генералном аустроугарском конзулу у СкадруЛипичу од 13. јула 1878. године, наводи имена учесника Албанске лиге. На основутога Липич 20. јула извештава Андрашија да је Статут потписало 47 муслиманскихделегата из Призрена, Ђаковице, Пећи, Гусиња, Новог Пазара, Сјенице, Пљеваља,Митровице, Вучитрна, Приштине, Гњилана, Скопља, Тетова, Кичева, Гостивара,Доњег и Горњег Дебра. B. Stulli, н.д., 323. Гаврич каже да је на скупу уПризрену било и неколико Бошњака, ради о првој заједничкој политичкој платформии плану заједничке акције, покушавајући да превазиђу разлике у ставовимапредставника из јужне Албаније, који су били за одрицање покорности султану инезависност Албаније, и оних из северне Албаније, Македоније, Косова иМетохије, који су били за аутономију Албаније у оквиру Турског царства.25Превагнула је аутономашка концепција, те су 17. јуна усвојени Резолуција(Kararname) у 16 тачака, Упутство о организацији Лиге (Talimat) у 19 тачака иУредба о координације отпора Санстефанским одлукама, али да су Албанци избегли дасе обавежу на било какву помоћ босанским муслиманима. Из јужне Албаније било јесамо два делегата, а са севера су најбројнији били представници са Косова. Међуделегатима су били владини званичници, земљопоседници, племенски поглавари иверске вође, при чему су доминирали конзервативци и традиционалисти. G.Gawrych, н. д., 45. И Скенди бележи да су на скупу у Призрену била два делегатаиз јужне Албаније, као и муслимани земљопоседници из Босне и Херцеговине иНовопазарског санџака, заинтересовани за заједничку борбу са Албанцима противизвлачења њихових поседа испод османске власти. S. Skendi, н. д., 36. Κülçeдаје списак делегата: Mirmiran Iljaz и Mehmet Sadik (Горњи Дебар), MirmiranAbdullah, Mehmet, Mehmet Kahreman и Syleiman Vokshi (Ђаковица), Fevzi Rexhep,Mehmet Esat, Hasan Masharnuredin, Abdyl Reuf, Sadik и Mehmet (Тетово), HajrullaNursin, Murteza, Abdylhalim Nefi и Himi (Призрен), Mehmet (Љума), Hasan Riza(Мат), Mehmet Reshat (Охрид), Adburrahmen Sirri, Mustafa Sabri, Esseid MehmetXheladin и Jashar, (Скопље), Halil, Zejnel, Iljaz, Sali и Hamdi Shaban (Пећ),Ahmet Sabri (Доњи Дебар), Osman Ali и Osman Qamil (Митровица), Esseid Mehmet(Приштина), Ali и Ejup (Нови Пазар), Mustafa Abdul и Masharnuredin Zejnelabedin(Сјеница), Musft i Esseid Mehmet Nuredin (Пљевља), Hysein Shaip, Kadri и IlmiAbdurrahman, (Вучитрн), Molla Iljaz, Mehmet, Bajram Masharnuredin и EnverIsmail Binhel (Дебар), Еl-Haxhi Zylbehar (Гостивар), Sahit и Rashit, (Гњилане),Ahmet Syla (Кичево), Ibrahim Lutfi Masharnuredin (Гусиње). Süleyman Κülçe,Osmanli tarihinde Arnavutluk, Izmir 1944, 249 – 250. Овом списку Robert Elsieдодаје представника католика из Призрена, уз напомену да његово име и печатнедостају. Iseni каже да је 49 од 110 делегата (44%) одобрило Kararname, а даих босански делегати не би одобрили. Bashkim Iseni, La question nationale enEurope du Sudest. Genèse, emergence et développement de l’identité natuonalealbanaise au Kosovo e en

Macédoine, Bern 2008,207.25 У концепцији делегата из јужне Албаније, самосталну албанску државу чинилеби јужна Албанија и Епир (са средиштем у Јањини), северна и средња Албанија (саглавним средиштима у Скадру, Тирани и Елбасану), Македонија (са главнимсредиштима у Скопљу, Дебру, Гостивару, Прилепу, Велесу, Битољу и Охриду) иКосово и Метохија са деловима јужне Србије и Македоније (са главним средиштимау Ђаковици, Призрену, Новом Пазару, Митровици, Сјеници, Приштини, Гњилану,Прешеву и Куманову). B. Stulli, н. д., 322. организација и распореду војске у 8тачака, које на овом месту доносимо у

целини преведене наенглески језик. „Resolutions (Kararname) of the Prizren Committee for NationalDefence 1. Our league has come together to oppose any government other thanthat of the Sublime Porte and to defend our territorial integrity by allpossible means. 2. It is our most earnest intention to preserve the imperialrights of our Lord,\ the irresponsible person of His Highness the Sultan. Wewill therefore regard as foes of our nation and fatherland all those whocounteract this intention and cause a disturbance, as well as all those whoendeavour to weaken the authority of the Government and those who assist insuch endeavours, until they mend their ways, and we will eject from ourterritories those who make trouble for the loyal inhabitants of the country. 3.We will willingly accept delegates from other districts who wish to join our

League and will registerthem in the national list as friends of the Government and the country. 4. Inaccordance with our noble religious law (sheriat), we will protect the lives,property and honour of our loyal non-Muslim compatriots as our own, but yet wewill act against rebels and punished them according to circumstance and venue. 5.All expenditures for the troops to be mustered by the districts will be coveredunder directives to be issued. Auxiliary troops from abroad will be gratefullywelcomed into our ranks. 6. In view of the situation in the Balkans, we willnot allow any foreign troops o enter our territory.We will not recognizeBulgaria and do not even wish to hear its name mentioned. If Serbia does notagree to give up the regions it has occupied illegally, we will deployvolunteer corps (akindjiler) against it and do our utmost to bring about thereturn of these regions. We will do the same with Montenegro. 7. We willsupport our fellow countrymen and those faithful to the Government in theBalkans who have shown that they support our League. We will assist one anotherin times of need. Th ere will be no lack of mutual support and understanding. 8.Should one district encounter opposition in carrying out the objectives of theLeague, the neighbouring districts will come to its aid and will provide requisitesupport to achieve the desired objectives.

26 From: HHStA, Vienna,Consulate of Shkodra, Note 64, AIH, A-VI-10, 73-77. Appendix to a report byAustro-Hungarian consul Jelinek of Prizren, to Consul Lippich in Shkodra, 13July 1878; Akte të Rilindjes Kombëtare Shqiptare, 1878-1912 (Tirana:

Instituti i Historisë1978), 40 – 48; and La Ligue albanaise de Prizren, 1878-1881 (Tirana: Institutd’ Histoire 1988), 55 – 65. Translated from the German, Albanian and French byRobert Elsie. Th e original Ottoman Turkish version is missing.

9. Anyone who leaves ourLeague, anyone who - God forbid - commits the crime of espionage against it,and anyone who does not obey the orders of his superiors, will be given thepunishment he deserves.

10. Should theinhabitants of the districts that joined the League, whoever they be andwhatever religion they follow, choose to leave our League, they may not go overto Serbia or Montenegro. Should anyone do so nonetheless, he will be declared aspy and will be punished according to the laws in force. 11. Anyone of us whohas been entrusted with competencies from our League and does not carry outhisduties properly, neglects them or absents himself from them, or who misuses hisoffi ce or offi cial power in any manner, or who behaves brutally or causesdishonour, will be publicly exposed and punished accordingly, and his propertywill be confi scated. 12. Marching orders for the troops, conscription, use ofthe forces and other such matters will be specifi ed in special regulations tobe set forth. 13. Great attention is to be paid to documents and writtencorrespondence to ensure that these orders and directives are clearly followed.14. It is understood that the Government may not interfere in the aff airs of theLeague. Accordingly, the League will not interfere in the administrative affairs of the Government, unless the latter can be shown to have issued ordersinvolving the use of force. 15. A copy of these resolutions will be presentedwherever necessary. 16. In accordance with the covenant of the League that wedeputies of the undaunted men of northern Albania, Epirus and Bosnia havecontracted - men who have known nothing but arms since their birth and who arewilling to shed their blood for the Empire, their nation and their fatherland -we have selected Prizren as the capital of the League. As soon as the League isfunctioning successfully, we will nevermore allow a tyrant to oppress us andthe inhabitants of our districts. Aft er us, this League will be taken over byour children and grandchildren.Whoever abandons it, will be treated as if hehad abandoned our Islamic faith and will be the object of our curses and scorn.We pledge that we will carry out the provisions of our Resolutions faithfullyand give witness thereto with our signatures. Instructions (Talimat) from theAlbanian League 1. In implementation of the Resolutions of the League, acentral administration

will be set up in thetown of Prizren, consisting of persons elected as the best representatives ofeach sandjak governing the administration of all the kazas. In turn, localbranches of the central administration will be set up in each kaza, using themost capable fi gures of the towns and municipalities thereof. In their writtencorrespondence with one another, the members of this administration will use heirpersonal seals.

2. Apart from thedeputies sworn in by the central administration, all the other functionarieswill return to their homes and set up local branches of administration for thekazas as soon as possible, and, within a period of 10-15 days, will make readythe armed forces mustered there. To this end, they are to inform the centraladministration of the sandjaks of their activities, and act according to theresponses they receive from it. 3. Each kaza is to [recruit] the requisitenumber of soldiers in two phases and ensure that they be made ready for duty. 4.In addition, should any of the local branches of the administration require armedforces, each kaza will second regular troops to the place in question, correspondingto the number of soldiers they have registered and who are able to bear arms. 5.Should our enemies attack before the Congress [of Berlin], currently underway,takes its decisions, the nearest kazas are to second a suffi cient number of troops,recruiting them in a masscall-up. Th e kazas not situated in the immediate vicinityof the fi ghting are to second their regular troops to the regions in question withoutdelay, as soon as they are so informed hereof by the central administration. 6.Th e head of command, major and other offi cers of the army, that is to be set upin an orderly fashion in line with the registry carried out in each region,will be appointed with the approval of the local population. 7. Th e localbranches of administration in the sandjaks and kazas must carry out a detailedcheck of the number of soldiers at their disposal, and none of the offi cers isto off er any opposition to this. 8. As soon as the deputies return to theirhomes, they are to carry out a detailed inventory of the amounts and kinds ofweapons available to the population of each kaza, and are to inform the centraladministration thereof. 9. All men of the kaza deemed fi t for military serviceshall be sent into battle immediately. Should any of these men refuse to go tobattle, or should they set off and harm the local population on their way, orfl ee from the battlefi eld, their houses will be burnt down or, according tothe gravity of the off ense, they will be sentenced to death or deported tosome distant region where they will do their military service in the ranks ofthe regular army. Should there be men among them who have no houses and who gointo hiding at the homes of their relatives or in houses of other people, theowners to these homes giving shelter to them will be severely punished in linewith the gravity of the off ense. 10. Should a soldier from a kaza fl ee thebattlefi eld, or while on marching orders, take refuge in another kaza, thelocal population of that kaza must arrest him immediately and hand him over tothe local authorities. If the people of that kaza hide him, they will beseverely punished. 11. Th e members of the councils of elders, together withthe imams and muft is of each town, village and hamlets in the kaza, are toprovide detailed information, without any exception, on the number of mencapable of bearing arms in their villages and hamlets. Anyone not obeying thisregulation or abusing his authority will be severely punished. 12. Each officer, irrespective of rank, is to provide his commanding offi cer with the exactnumber of registered and trained soldiers under his orders. Should he notinform his superior or exaggerate the number of men under his command, he willbe punished for abuse of power. 13. Committees for the distribution of bootyare to be set up in the military camps that are to conduct an inventory of thebooty and distribute animals captured from the enemy as booty during the fighting. 14. Should at any given time one or more units sent from camp intobattle capture animals as booty, this booty must be divided up in front of aspecial committee and shared with the other units that did not capture anybooty, the distribution being made on the basis on the number of rifl e-bearing men. The aforementioned committees must hand over the respectiveportion of the animals to the offi cers to be distributed to the survivingsoldiers or to the families of those who fell in battle that day. Soldiers whoremained at the camp and did not take part in the fi ghting will not receiveany animals captured from the enemy. Should the soldiers who originally seizedthe booty be put to fl ight and other soldiers come to their rescue, defendingthem and saving the seized animals, they will have a right to be counted in thedistribution of the booty like the original soldiers. All other objects takenfrom the enemy as booty, aside from the animals, will belong to the person whocaptured them. 15. Should an offi cer or a soldier send home any animals thatwere seized from the enemy as booty, instead of handing them over to the bootycommittee, the local branch of the kaza administration will seize the animalsand send them back to the camp. In such a case, the soldier having committedthis off ense forfeits his right to any of the booty. 16. For the period duringwhich the League is active, the local branches of the administration for eachkaza may recruit and employ as many people as they need. 17. Beasts of burden,ammunition and other military equipment needed by the army that are to beprovided by each kaza will be made available with the approval and by decisionof the local branches of the kaza administration. 18. Should any offi cer,irrespective of rank, be relieved of his duties because of an off ense he hascommitted, another capable offi cer will be chosen and appointed to replacehim, with the approval of all the members of the committee set up to this end,made up of other offi cers of the division in question 19. With regard tomilitary organisation, each company must be composed of one hundred men, andhave a captain, a lieutenant, fi ve sergeants, ten corporals and one emin[keeper of accounts]. Four companies of infantry and one company of cavalry, atotal of fi ve hundred men, will make up a battalion that will have one

commander, one deputycommander, one imam, one battalion secretary and a suffi cient number of flag-bearers. Th e beasts of burden of the battalion are to be incorporated intothe cavalry units. For every four battalions there will be a colonel, aregiment secretary and a lieutenant-colonel, and the forces of two colonelswill be commanded by a general. Wages and other requisites for these offi cerswill be regulated by State instructions for the regular army. It was notedabove that a commander and the offi cers under his orders will have at theirdisposal fi ve hundred men, but if needs be, this number may be reduced tothree hundred. A person commanding over 2,500 men will have the rank of ageneral. Decree on the organization of the army and the deployment of its units1. To defend the regions of Gucia [Gusinje] and Rugova, 2,000 soldiers from Gjakovaare to be seconded to Gucia and 1,000 from Peja are to be seconded to Rugova.All these soldiers belong to the Kosova division. 2. Since Gjakova has enoughforces to defend itself, 1,000 men are to be recruited in Novi Pazar andseconded to defend Kolashin [Kolašin]. 3. Since the local population is not ina position to defend Çajnica [Čajniče], Tashlidja [Pljevlja] and Foça [Foča],2,000 men from the Novi Pazar army are to be sent to those regions. 4. An armyis also to be formed in Herzegovina. Th e troops of this army will consist of30,000 men recruited from the population of the Sandjak of Hercegovina andtroops mustered in Sarajevo. Th is army will defend the region from Gacko to Trebinje.5. Th e region from Banja to Priboj will be defend by the army of Novi Pazar which,if needs be, will do battle with the enemy in this area. It will merge inPriboj with the army of Sarajevo. 6. Another army is to be formed in NoviPazar. Th is army will consist of Albanians, excluding the inhabitants of theSandjak itself, and will reach a level of 20,000 men, not counting theinhabitants of the region, who will supplement this army. 7. An army, made upof Albanians, is to be formed in Kosova. Th is army will defend the region fromMitrovica to the kaza of Gjilan and will join forces with the army of Skopje inthat area. It will consist of 70,000 men. 8. An army is also to be formed inSkopje that will march on Palanka with a view to joining forces with the armyof Kosova. It will consist of 40,000 men. The Shkodra Corps will consist of30,000 men. Th us, the total number of troops in the national army (notincluding the Sarajevo Corps) will reach 190,000, divided into 380 battalions(150,200 infantrymen and 39,800 cavalrymen). We hereby sign and place our sealsto these Instructions consisting of nineteen articles and to this Decreeconsisting of eight articles, passed with our approval, so that theinstitutions concerned act in full accord with the contents thereof and that theprovisions thereof be kept in force in wartime and in peacetime.“ [следе имена потписниканаведених у фусноти 22]

Садржина Статута откривапанисламски карактер Албанске лиге. Ни у једном члану Статута усвојеног назборовању у Призрену, које про-албанска историографија сматра историјским упроцесу националног буђења, наиме, не помињу се изричито Албанија и Албанци,већ се уопштено говори о „нацији“ и „домовини“, „земљи“, „нашем крају“,„Балканској земљи“, „на Балкану“ и сл. Политички субјект Лиге су муслимани,који изјављују да ће сагласно узвишеном верском закону (шеријату) штититиживот, имовину и част лојалних немуслиманских становника (чл. 4), помињупотребу савеза са „нашим мученичким земљацима и припадницима исте вере наБалкану“ (чл.7) и напуштање Лиге квалификују као отпадање од ислама (чл. 16).27Циљеви Лиге, пак, указују на албански експанзионизам, усмерен према суседима –ако Србија и Црна Гора не пристану да врате крајеве које су незаконитоокупирале, против њих ће бити упућени добровољачки одреди и учињени крајњинапори да се испослује предаја тих крајева (чл. 6). Када се томе дода одредбачл. 10, у којој се каже да ако становници округа који су се придружили Лиги, макоје вере били, одлуче да је напусте, не смеју прећи у Србију или Црну Гору, ада ће уколико то ипак учине бити кажњени по закону, јасно је да је Лигапоглавито била уперена против територијалних захтева Србије и Црне Горе. 28 Удруга два документа разрађују се организација Лиге и формирање и употреба војске.На скупу у Призрену изабран је Главни одбор Лиге од 60 чланова, у који су,између осталих, ушли Абдул-бег Фрашери, Имер Призрени, Али-

паша Гусињски,Сулејман-ага Вокши, Шаћир-ага Цури, Хасан-паша Дерала и Али-бег Драга.29 ИванСтепанович Јастребов, руски конзул у Призрену, који се у њему налазио у време одржавањаАлбанске лиге, изнео је 1879. године своје мишљење о тој Лиги у опширном писмузаменику министра спољних послова Гирсу. Да би се судило о значају Лиге, пресвега треба знати да је она настала после Санстефанског мировног уговора, адобила је „известан облик“ када је у Европи објављен „поход против овогуговора“ и када је сама Турска „почела да се жали и плаче пред Европом да јеона упркос својим жељама потписала овај уговор“. Пријатељи Порте су јој„дошапнули“ да оснује Албанску лигу да би заплашила Европу новим компликацијамана Балкану као последицом Санстефанском уговора. „Аустрија, заинтересована мождаи више него сама Турска, да се не допусти проширење граница Србије и Црне Горе,измислила је овај експеримент“. Аустријски агенти деловали су преко свештенствакоје плаћа Аустрија, пише Јастребов, и валија је уз њихову помоћ успео даорганизује „такозвану лигу тим пре што је изабране чланове лиге обилатонаградио новцем“. Обасути таквом пажњом, делегати,

27 B. Stulli, н. д., 323.28 Исто. 29 Ј. Хаџи-Васиљевић, н. д., 40 – 41.

већином хоџе и бегови,заклели су се да неће допустити припајање њихових земаља предвиђеноСанстефанским уговором, у ком је смислу „призренски паша саставио програм овескупштине који су потписали сви делегати“.30 На дан отварања Конгреса уБерлину, 13. јуна, Албанци из Скадра су британском премијеру лорду Биконсфилдуупутили један меморандум, у којем се моли за британско заступништво, јерАлбанија нема своју владу

и дипломатију које бибиле тумач њених аспирација. Констатујући да су Албанци успели да очувају својунезависност и под турском влашћу, потписници износе да не желе бити ништа другодо Албанци, који сви без обзира на разлике у вери једнако мрзе како турску,тако и сваку другу страну доминацију. Стога Албанија мора бити обновљена каонезависна држава, који би била под заштитом великих сила како би у почетномразвоју нашла сигуран пут ка напретку .31 На Берлинском конгресу су Албанија иалбанско питање били само једно од бројних споредних питања разматраних у комплексупроблема турског европског наслеђа. Председавајући Конгреса, немачки канцеларОто фон Бизмарк (Otto von Bismarck), блокирао је ма какав целовит приступ овомпитању, пропративши поменути Скадарски меморандум изјавом да арбанашка нацијане постоји. Одлукама Конре-30 Писмо конзула у Призрену И. С. Јастребова –заменику министра спољних послова Н. К. Гирсу од 5/17. јула 1879. године.Наведено према: Славенко Терзић, На капијама Константинопоља. Русија ибалканско питање у 19. веку, Нови Сад 2021, 530 – 531. 31 S. Pollo, S. Pulaha,н. д., 21 – 28. Меморандум, који поједини аутори приписују Албанској лиги ужељи да је прикажу искључиво као израз аутохтоног албанског националногпокрета, објављен је и као брошура под насловом

Memorandum degli Albanesiindirizzato a S. E. Lord Beaconsfi eld primo ministro erappresentante di S. M.la regina d’Inghilterra al Congresso di Berlino, Trieste 1878. ХјубертЏернигам, британски дипломатски агент у Београду, јавио је 9. јула 1878. годинелорду Солзберију како је обавештен телеграмом од дипломате. Суме да су делегатииз области Скадра и околине, који су претходно боравили у Призрену на оснивањуАлбанске лиге, по повратку у свој град упутили ултиматум Србији и Црној Гори:тражили су повлачење Србије и Црне Горе са свих албанских територија које им једоделио Конгрес и били су спремни да употребе оружје и силом принуде ове дведржаве да се повуку са њихових територија. Скадарска област и крајеви Дебар иОхрид су, по Суминим инфор-

мацијама, били спремни даокупе чак 60.000 људи како би напали Црну Гору. Александар Растовић, „Британскадипломатија о стању у Косовском вилајету после Берлинског конгреса“, Историјскичасопис, књ. LXI/2012, 190. Јастребов у већ поменутом писму каже да јемеморандум био „састављен у аустријском конзулату и прегледан од стране паше иенглеског конзула“, док је италијански конзул одбио да у томе учествује збогкритике свога Министарства спољних послова за „мешање у вештачки покретАлбанаца, који одговара само Аустрији“. С. Терзић, На капијама Константинопоља,531. са и Албанија и Македонија остале су у саставу Турске царевине, која је у њимауз сагласност европске комисије имала да спроведе реформе на бази прокламованеправне једнакости свих поданика без обзира на њихову верску припадност. 32Процењујући да организовање Арбанашке лиге иде у прилог опстанку османскевласти у Европи и настојећи да преко ње што чвршће веже Албанце за Турскуцаревину као муслиманску државу, Турска је подстицала окупљање Арбанаса –султан је препоручивао угледним првацима да подрже Лигу, а на терену су локалнетурске власти албанском становништву делиле оружје, док су у џамијама одржаванитајни скупови албанских првака у којима су учествовали и емисари изЦариграда.33 Такав однос османска Турска је задржала све док Лига са сазревањеми јаснијим уобличавањем идеје о арбанашкој аутономији није почела захтевати независностАлбаније. Када је у јесен 1878. године убијено неколико турскихдостојанственика у руководству Лиге, усвојен је нови програм у којем се веомаконкретно говорило о аутономији једног арбанашког вилајета у оквиру Турскецаревине.34 Наредни корак учињен је у мају 1879. године, када је након Портиногодбијања захтева Лиге за пуном судском и административном аутономијом дошло доантитурских демонстрација. На заседању Лиге од 12. јула 1879. године одлученоје да се турска власт насилно збаци и Лига преузме власт у Пећи, Призрену,Митровици, Приштини и Вучитрну. Валија Косовског вилајета Хафиз-паша и један одводећих људи Лиге, Скендер-паша, постигли су договор о извесном степенуаутономије Косовског вилајета из којег би на располагање Порти било стављено40.000 арбанашких војника, али до његове реализације није дошло пошто јеТурска, која се у међувремену нагодила са европским силама, проценила да јој Арбанашкалига више није потребна. Решена да обнови власт на подручјима које је преузелаЛига, Турска је послала Дервиш-пашу, чија је војска у пролеће 1881. годинеповратила Призрен, Ђаковицу, Нови Пазар и друга места која је до тада држалаЛига.35 Стотине Албанаца су ликвидиране, док их је око 4.000 ухапшено, осуђенои послато углавном у Малу Азију и Сирију на издржавање казни. Арбанаси из Пећи,Ђаковице и других места у Метохији били су посебно заинтересовани за Плав иГусиње, чије су шуме и пашњаке желели присвојити. Сазнавши за одредбеСанстефанског мира, позивали су у борбу против предаје ових места Црној Гори несамо своје сународнике из

32 Recueil d’actesinternationaux de l’Empire Ottoman, ser. II, tome troisieme, Paris 1902, 449 –452. 33 С. Димевски, н. д., 107. 34 Б. Храбак, „Идеје о арбанашкој аутономији1876-1878. године“, 178 – 179. 35 B. Stulli, н. д., 385.

Реке, Краснићија, Беришаи Гашија, већ и из Призрена и Љуме. Албанска лига утемељила је тзв. „ВеликуАлбанију“, у коју су имали бити укључени и Плав и Гусиње. У раду Албанске лигеучествовали су и Јакуп Феровић (Feri) из Плава и Али-паша Шабанагић (Али-пашаГусињски) из Гусиња, који је изабран и за члана главног одбора Лиге.36 Плав иГусиње су одлуком Берлинског конгреса припали Црној Гори, али је због отпораарбанашких муслимана уз тактизирање Порте ова одлука морала бити промењена. Муслиманскиживаљ Плава и Гусиња протестовао је преко француског конзула, истовремено сеприпремајући и за оружани отпор припајању Црној Гори. Становништвогусињско-плавске области је, како су британског конзула у Скадру известиладвојица повереника које је послао тамо управо у то време, живело у два мањаграда и 29 села, у укупно 1.262 куће. Албански језик био је у употреби само утри села – Вусању (150 кућа), Мартиновићима (50 кућа) и Хотима (30 кућа).Гусиње је имало 680, а Плав 300 кућа. Руски конзул у Призрену у извештају свомминистру иностраних дела каже да варош Гусиње у којој је кајмакам Али-бег имаоко 400 кућа, од чега је 130 православних Срба, док у Плаву има укупно 50 кућа,од чега је 10 православних, као и да село Велика има 170 православних домова.

У августу 1878. годинеформирана је Комисија за турско-црногорско разграничење, а Порта је да биизбегла нове међународне компликације упутила Мехмед-али Пашу да умириАрбанасе. Он се у Призрену 25. августа састао са арбанашким првацима са Косоваи покушао да их убеди да се повинују одлукама Конгреса, а затим је отпутовао уЂаковицу где је у нападу незадовољних Арбанаса и страдао заједно са својимдомаћином Абдул-пашом и 280 војника.38 Гласине да ће Порта у Пећ и Ђаковицу упутити20 батаљона низама ради завођења реда, које су се шириле након овог догађаја,показале су се неоснованим. Порта је овај инцидент 36 Zećo Ferri, Od JakupaFerri do Šemsa Ferri, Priština 2008, 18. 37 Mustafa Memić, Gusinjsko-plavskakrajina u vrtlogu historije, Sarajevo 2008, 47. 38 „Телеграм од Ђакова(Ђаковице) јавља, да су у петак Арнаути убили Мехмед Али Пашу, бившегапортинога пуномоћника на конгресу у Берлину. Мехмед је требао Арнауте умирити.“Српске новине, бр. 191 од 29. августа 1878. године. Убрзо је у истим новинамаобјављен чланак о Арбанашкој лиги, у којем се каже да је ово убиство изазвало„кајање мање занесених елемената лигиних“ и унело раздор у редове Лиге –„Централни одбор хтеде да се одрече оних округа, који су суделовали у поменутомкрвничком делу. У супрот томе истакну се једна фракција с тврдом намером даоснује нов савез у ком би за сад били само окрузи: Ђаково, Пећ, Гусиње, Дибра иСкадар... Шеф је новога савеза Али паша од Гусиња, коме се приписује да је скадијом Ахмед ефендијом главни сукривац у овој катастрофи што је постиглаМехмеда Али пашу. Новом савезу придружили су се најжешћи одметници који сунаумили да терају отпор до крајности.“ Српске новине, бр. 214 од 27. септембра1878. године. искористила да оправда одуговлачење са извршењем одлука Конгреса,па чак и да их покуша изиграти позивајући се на отпор Арбанаса муслимана којеје раније сама наоружавала. Подгорица и Спуж су након много компликацијапочетком фебруара 1879. године ипак предати Црној Гори, док је са Плавом иГусињем ишло још теже. Комисија за разграничење завршила је са радом почеткомсептембра, па је кнез Никола предложио да му турски командант Мухтар-паша предаПлав и Гусиње 12. децембра. Порта је објавила да то није могуће извршити покнежевом предлогу због бојазни да би турске трупе могле прећи на странуАрбанаса организованих да пруже отпор преузимању Гусиња. Пошто ни покушај давојном интервенцијом узме Плав и Гусиње није успео, Црна Гора је моралаприхватити да уместо њих добије Улцињ при чему се и са његовом

предајом отезало до краја новембра 1880. године. наставиће се

‍

свако преузимање, умножавање или јавно објављивање овог текста, у цјелини или у дијеловима, дозвољено је искључиво уз претходну сагласност аутора и редакције портала Васојевићка ријеч.

‍

‍