Муслиманско становништво у беранској и плавско-гусињској области углавном је било српског порекла, док је један број муслимана у Плаву и Гусињу имао албанско порекло. Након ширења црногорске државе на ове области, део муслимана — који су, услед поистовећивања нације са вером и дубоке укорењености турског феудалног система, тешко прихватали припадност хришћанској држави — иселио се махом у Албанију и Турску.
Улазак у састав Краљевине Црне Горе за православно становништво ових крајева, које је муслимане поистовећивало са турским окупатором, значио је ослобођење. Однос државних власти Црне Горе према овим областима био је, макар формално, повољнији него однос Краљевине Србије према новопридодатим територијама. Док је Србија, због великог броја муслимана у новим областима, управљала уредбама и одлагала примену Устава из 1903. године, Црна Гора је одмах проширила важност Устава из 1905. године и свих закона на нове крајеве, изједначивши њихово становништво у правима и обавезама са оним у старим границама.
Ипак, лична и политичка права, номинално гарантована свима, фактички су била призната само лојалном становништву, док су ускраћивана онима који су окарактерисани као противници власти или одметници. На подозрење црногорских власти према муслиманима и Албанцима указује њихова мала заступљеност у управи и судству: међу обласним управитељима није било ниједног муслимана, међу племенским капетанима била су тројица, исто толико председника варошких општина, а од тројице обласних судија само је један био председник суда.
Након Берлинског конгреса 1878. године у састав Црне Горе ушле су територије са муслиманским становништвом. Књаз Никола је новим муслиманским поданицима гарантовао сва права и слободе, са посебним нагласком на верске слободе. Уставом из 1905. године православље је утврђено као државна вера, али су осталим вероисповестима гарантоване пуне слободе.
Кривични законик из 1906. године предвиђао је казне затвора од три месеца до три године за јавно вређање вере. Прелазак из ислама у православље био је строго регулисан и могућ само уз добровољну изјаву пред судом. Сви поступци конверзије били су под надзором црквених и државних власти.
Положај муслимана у Црној Гори позитивно су оцењивали и исламски великодостојници, укључујући муфтије Мустафу Хилмију и Муртезу Карађузовића, као и посланик Јусуф бег Ресулбеговић. Верске конверзије биле су ретке и у већини случајева добровољне, уз пажљиву проверу да ли је било принуде.
Главни представник турске власти у Плаву, Хасо Феровић, напустио је варош пре уласка Вешовићеве Горњовасојевићке бригаде 1912. године. Сердар Јанко Вукотић известио је краља Николу да у Плаву влада ред и мир, да су муслимани показали лојалност и да се одбегло становништво враћа кућама.
Ипак, муслиманско становништво није благонаклоно гледало на прикључење Црној Гори. Највећи противници били су богати феудалци који су губили привилегије. Након одласка Вукотића, власт је преузео Авро Цемовић, који је спроводио разоружавање муслимана и Албанаца. Министар унутрашњих дела Јован Пламенац заступао је оштру политику према овом становништву.
Током разоружавања дошло је до бројних злоупотреба. Формиран је преки суд који је изрицао смртне казне. У марту 1913. године на Рацини код Плава стрељано је 11 лица. Истог дана 108 особа је затражило прелазак у православље, што указује на атмосферу страха.
Иако су први случајеви конверзије били добровољни, убрзо је утврђено да је већина покрштавања извршена под принудом. Према истраживањима, у Плаву и Гусињу покрштено је више од 3.000 муслимана.
Влада Краљевине Црне Горе је 17. маја 1913. године формирала истражну комисију која је утврдила бројне злочине и злоупотребе локалних власти. Утврђено је да централна власт није имала план насилног покрштавања, што потврђују и наредбе о хапшењу одговорних појединаца и став митрополита Митрофана Бана да се конверзије могу вршити тек након дужег верског поучавања.
Након капитулације Црне Горе 1916. године, током аустроугарске окупације, у управи Плава и Гусиња истакнуто место заузео је Медо Феровић. По уједињењу 1918. године он је био један од главних организатора побуне против укључења ових крајева у Краљевину СХС.
Упркос почетним изјавама лојалности српској круни, муслиманско-албански прваци су крајем 1918. и почетком 1919. године подигли оружану побуну. После борби у фебруару 1919. године, побуна је угушена, а њене вође су избегле у Албанију.
Побуна у Плаву и Гусињу дала је замах качачком покрету и отворила простор деловању Косовског комитета и италијанских обавештајних служби. Италија је у међуратном периоду активно подржавала иредентистичке и сепаратистичке активности усмерене против Југославије.
Вође побуна из 1919. године, међу њима Медо Феровић и Смако Никочевић, били су укључени у италијанске планове и обуку у Албанији. Качаци су из неутралне зоне непрестано упадали на југословенску територију, уз подршку локалног муслиманског становништва.
Пред Други светски рат Италија је интензивирала пропаганду и субверзивне активности међу Албанцима у Југославији, са циљем стварања „Велике Албаније“. Кључну улогу имао је италијански обавештајац Ангело Антико. Вођство Косовског комитета ставило се у службу италијанских власти.
Историјски континуитет побуна (1879, 1913, 1919) показује да је њихов циљ био спречавање интеграције Плава и Гусиња у црногорску и југословенску државу. Братство Феровић играло је значајну улогу у свим тим догађајима.
Након капитулације Југославије 1941. године, Ризо Феровић, син Медa Феровића, вратио се у Плав и постао потпрефект плавско-гусињске потпрефектуре у оквиру квислиншке управе, чиме је затворен историјски круг започет балканским ратовима.
свако преузимање, умножавање или јавно објављивање овог текста, у цјелини или у дијеловима, дозвољено је искључиво уз претходну сагласност аутора и редакције портала Васојевићка ријеч.