Након пораза црногорске војске у Новшићком боју, православно становништво Плавско-гусињске нахије нашло се у изузетно тешком и неизвесном положају. Док је село Велика, одлуком Берлинског конгреса 1878. године, припојено Црној Гори и њени мештани добили статус слободних сељака, остатак овог краја остао је под влашћу Османског царства све до 1912. године.

За Величане је та одлука у први мах значила коначно ослобођење од турских феудалних односа. Међутим, почетни оптимизам брзо је нестао. Уместо мира, живот на граници постао је још несигурнији. Велика је остала да чува 28 километара дугу границу према Турској, а стање у целом пограничном појасу било је, по сведочењима савременика, горе него пре Берлинског конгреса.

Додатну опасност представљала је чињеница да је суседна Горња Ржаница остала у саставу Османског царства, па је Велика, као православна енклава, била окружена турским стражама. Од 1878. године имала је једину, и то сезонску, везу са остатком Црне Горе – преко високог превоја Приједолске главе, на надморској висини од 2.002 метра.

Напади Арбанаса и муслимана из Ругове, Плава и Гусиња били су свакодневица. Из заседа су убијани сељаци на њивама и чобани на пашњацима, палиле су се летине, катуни и куће, пљачкала стока, а отмице девојака и убиства биле су готово уобичајена појава. Руски конзул у Призрену Иван Степанович Јастребов забележио је да Величани „никада нису могли с миром да седну и ручају“, упозоравајући да ће, ако се насиље настави, цело село бити спаљено, а становништво поклано.

Иако тачан број жртава никада није утврђен, процењује се да је у периоду између Берлинског конгреса и Балканских ратова убијено више од 200 православних Срба у овом пограничном крају. Јован Цвијић је уочи Балканских ратова забележио да је плавски крај један од најнесигурнијих делова Османског царства, у коме је крвна освета била у пуном јеку, а државна власт практично без утицаја.

Посебно потресне податке оставио је Ристо Драгићевић, који је навео да је само од 1. априла до 14. новембра 1911. године у Великој убијено 53, а рањено 46 мештана, међу којима и жене и петоро деце. Жртве су убијане на својим имањима, па чак и на сахранама, најчешће ватром из турских караула и утврђења.

У недостатку ефикасне заштите званичног Цетиња, Срби овог краја били су принуђени на самоорганизацију. Упркос вишевековном ропству, успели су да очувају компактност и опстану на својим огњиштима. Покушај да се сукоби ублаже начињен је 1892. године, када је, након бројних жртава, потписан протокол о колективном умиру између црногорских и турских пограничних племена. Симболичним „бацањем камена у воду“ у реку Лим, обе стране су се обавезале да прекину освете и кривце предају власти.

Међутим, након Младотурске револуције 1908. године, сукоби су се поново интензивирали, нарочито на потезу Велика–Горња Ржаница–Пепиће. Новине из Црне Горе, Србије и Македоније све чешће су извештавале о насиљу, а дописници су се, из страха за живот, потписивали псеудонимима. Извештаји говоре о наоружавању Арнаута, честим убиствима, пљачкама и свакодневним оружаним сукобима.

Стање је кулминирало 1912. године, када је током Првог балканског рата Источни одред црногорске војске за мање од месец дана ослободио Плав и Гусиње. Горњовасојевичка бригада под командом Радомира Вешовића ушла је у Плав 19, а у Гусиње 20. октобра 1912. године. Настављајући продор ка Метохији, црногорске јединице су, заједно са српском војском, 4. новембра 1912. године ослободиле Ђаковицу, чиме је окончана вишедеценијска агонија православног становништва Плавско-гусињског краја.

свако преузимање, умножавање или јавно објављивање овог текста, у цјелини или у дијеловима, дозвољено је искључиво уз претходну сагласност аутора и редакције портала Васојевићка ријеч.