Да су људи са простора Васојевића oдувек посвећивали посебну пажњу образовању, сведочи чињеница да је са овог, не тако територијално великог простора, потекло на стотине доктора наука. Прву ову престижну титулу стекао је у фебруару 1911. године Павле Чубровић, одбранивши докторску дисертацију „Развој моралних врлина“ на Универзитету у Лајпцигу. Тако се он први уписао у бројну плејаду универзитетских професора са горњих токова Лима, који су свој живот посветили науци, остављајући богату биографију вредну помена.
Рођен је у селу Дапсићи, код Берана, 15.10.1875. године, од оца Стефана и мајке Раде. Основну школу завршио је у манастиру Ђурђеви ступови, а гимназију у Ужицу и Београду. Учитељску школу завршава у Алексинцу, да би 1907. године дипломирао на Универзитету у Београду на групи филозофија, педагогија и општа историја. Те исте године постао је суплент. Специјалистичке студије наставља у Њемачкој, тачније у Јени и Лајпцигу, где је и докторирао. Записи говоре да је у себи, поред научне мисли, носио напредне идеје, хуманост и племенитост.
„Живот је релативно кратка успомена на земљи, а човек највећа тајна на њој. Сви се рађамо под истим именом човека, а да ли ће неко од нас постати човек, то је ствар будућности. Ситничарење одузима човеку од вредности. Племенитост је највећа врлина.“ – записивао је Чубровић.
Остале су бројне приче које сведоче о његовом свестраном образовању и раскошној интелигенцији. О њему војвода Лакић Војводић рекао је:
„Дође ми у кућу Павле Чубровић, наш одивић и могу вам рећи, он бијаше шака костију, а магацин памети.“
Познат је по томе што је увек проповедао моралне врлине. Као такав, без и мало колебања, иако то није морао, стао је на бранник домовине за време Балканских и Првог светског рата. Из тих ратова, као солунски борац, изашао је са чином капетана прве класе. На његовим прсима за показану храброст и патриотизам нашла се Обилићева медаља, Орден југословенске круне, Бели орао и многа друга одликовања.
Радио је као професор у Богословско-учитељској школи на Цетињу, затим у гимназијама у Чачку и Алексинцу. Током Првог светског рата именован је за професора Српске учитељске школе за избеглице у Француској, а након ослобођења службовање наставља у гимназији у Прилепу. Почетком 1919. године враћа се у Беране, где ради као професор, а касније и као директор чувене беранске гимназије. Предавао је скоро све педагошке предмете, па се за њега говорило да је учврстио темеље просвете у Беранама.
„Предавања су му била сликовита, жива и јасна. Пред њим су с поштовањем и смирено стајали мирни људи џиновског раста, и духовног и телесног. Уживао је поштовање код својих ученика, колега и сарадника.“
За доцента Филозофског факултета у Скопљу, на катедри педагогије и етике, изабран је 17. јуна 1920. године. Наредног лета, избором за народног посланика Уставотворне скупштине, активно се посветио политици. За народног посланика Демократске странке бирано је и 1927. године. Остали су упамћени његови говори у Скупштини Краљевине Југославије, где је пропагирао идеје социјализма, борећи се за унапређење школства. Овог врсног интелектуалца краљ Александар ће поставити за потпредседника Одбора за изградњу Његошеве капеле на Ловћену.
Остало је записано да је Чубровић са посебном пажњом проучавао Канта и Хегела, као и Маркса, Енгелса и Лењина. Колико је био предан науци и литератури сведочи податак да је неколико година у Београду био директор и главни и одговорни уредник „Предшколског савременика“ и „Народне књиге“, и да је са руског језика превео Совјетски устав.
Чубровић је често истицао своју велику љубав према завичају:
„Нема тог раја у коме бих ја могао заборавити своје Дапсиће и питоме обале Лима. Жедан учења, правде и науке, отишао сам у бели свет и тамо крчио свој трновити пут. Међутим, никада нисам заборавио на своје најдраже, јер најлепше је бити међу својима, ту човек зарије своја дубока осећања, постаје сигуран и топао на свом топлом матерњем огњишту.“
Чубровић се бавио научно-преводилачким радом из различитих области и друштвеног живота. Објавио је 25 дела, књига, расправа и студија из педагогије, психологије, етике, политике и социјалних наука. Његов патриотизам највише се одржавао на идеји југословенства. Чврсто је веровао у победу Црвене армије, истичући да се наши народи у борби против фашизма морају приклонити на страну велике Русије.
„Ако будемо у целини, ако будемо једно, онда ћемо бити економски, национално, војнички и културно јаки. Онда ћемо бити једна сила на Балканском полуострву, где се јагми сваки ђаво да га узме.“ – говорио је Чубровић, залажући се да југословенски народи живе у једној држави.
Године 1941. Чубровић је одбио да потпише „Декларацију српском народу“, којом се осуђују устанак и борба против окупатора.
„Ја поштујем немачку нацију, али Немци су нас силом окупирали, и ја ништа нећу потписати у корист окупатора против свог народа. Ја сам докторирао у Немачкој по предмету заштите морала, а не нацизма и фашизма.“ – истакао је Чубровић, опредељујући се за Народноослободилачку борбу.
Након тога, Павле Чубровић је стављен у кућни притвор, под сталном присмотром окупационих снага, а 1942. године преминуо је под чудним околностима. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Павлов деда се звао Чубро, носећи презиме Лутовац. Павлов отац Стефан, официр, стотинаш и стич Милош по Чубру, добише презиме Чубровићи. Стефан као угледан човек имао је привилегију да његовог сина Павла крсти Тодор Вешовић, син познатог васојевићког војводе Миљана Вукова. У њиховој кући на најузвишенијем месту стајала је слика Тодорова и Миљанова, сведочећи о присној вези са породицом Чубровић.
Пише: Дарко Јововић