У времену када се ријеч све чешће троши, а све рјеђе проживљава, постоје ствараоци који и даље вјерују да поезија може бити молитва, опомена и завјет. Један од њих је и новинар, пјесник, есејиста и хроничар васојевићког трајања Дарко Јововић, добитник престижне Међународне књижевне награде „Марко Миљанов“ за 2025. годину, за збирку пјесама „Прије него ме сан дозове“.
Његови стихови не настају из пролазне инспирације, већ из дубоке унутрашње потребе да се сачувају завичај, предање, кућни праг, очева слика и ријеч која памти. У поезији Дарка Јововића живе затворене куће, зарасли путеви, молитве предака и тиха борба човјека да остане достојан свог имена и коријена. Управо зато његова поезија не припада само књижевности — она припада памћењу једног народа.
Поводом уручења награде на Медуну, крај родне куће војводе Марка Миљанова, „Васојевићка ријеч“ разговарала је са Дарком Јововићем о поезији, завичају, духовном насљеђу, новинарству и времену у којем истинска ријеч води најтеже битке.
Мудри људи су казали да је тријумф умјетности, као саставног дијела културе, тријумф слободе. Те тријумфе слободе свакако прате признања за оне који се и пред Богом и пред људима гласом поезије моле за наше спасење. За оне који призивају да искрени поетски зов допре до свих који су кадри да дају допринос јачању наше свеукупне духовне свијести.
Зато награде свакако пријају, оне су потврда да неко цијени оно што писац ради. Дешава се да награде и заобиђу оне који заиста заслужују да буду награђени. Али мислим да све то вријеме просије и да сами Бог, или неке невидљиве силе, шаљу упуте кад треба даровати оне плодове које човјек од срца подари животној позорници.
Ова награда ме приближила увјерењу да и ја припадам оним стараоцима који покушавају да одшкрину духовна врата слободе и ријечима опитоме наду да нам има спаса у поремећеном систему вриједности са којим се, нажалост, све више суочавамо. Зато се искрено радујем што је моја књига „Прије него ме сан дозове“ завриједила пажњу моје сабраће по перу и што је престижну награду „Марко Миљанов“ из њедара Удружења књижевника Црне Горе донијела у мој дом.
Радујем се награди јер ме је, како што сам и казао на Медуну, уврстила у ствараоце који се имају чиме похвалити на културној позорници, а и замислити пред удијељеним сјајем, јер у овој награди станују сви они са чијих усана не силазе ријечи Војводе Марка: „Јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе“.
У већини мојих књига, па и у овој, доминирају завичајни мотиви. Све те књиге настајале су у ери обезглављене историје, под оковима мрака и примитивизма, нарочито у нашим провинцијама, гдје су традиционалне вриједности, помало, губиле битку са различитим пошастима савременог доба.
Ја сам у таквом амбијенту духовног лутања, цијепања сопственог ума, патетике, заблуда и ироничног реализма хтио да завирим иза браве гдје се, ипак, рађају вриједности и ослобађа узвишена ријеч.
Тако сам и овом књигом желио да пронађем излаз из духовног тунела, из јама безданица и да ријечју дотакнем звијезде, и то тамо гдје све више господари тишина којој је потребно да неко дође из далеког свијета, са пуном торбом суза, и ублажи завичајну горчину.
На том путу хватао сам се за Божије гласове и слова, за молитве потребне нашем духовном цвијећу како би разумјели шта је аманет предака. Књига је писана на праговима наших затворених кућа, испред капија гробља, заборављених обичаја, носећи поруку да је ријеч најбољи лијек за све недаће овога свијета.
Писана је у нади да ће имати неко да одшкрине врата и послије наше изгубљености и нестајања у сулудим временима која нам цијепају душу и претачу је у незнање и отуђење.
У жељи да пронађем излаз из неке врсте духовног тунела, годинама сам се хватао за гласове и слова из којих је израстала патња, али и нада да нам има спаса у ери духовног погрома. Тако су настајале моје пјесме, а од њих и књиге.
Човјек мора да препозна неуништиве вриједности, да их чува ријечима не би ли иза себе оставио добру причу или пјесму. Умјетност је лијек за све ране овога свијета. Да би то схватили, потребна је вјера, јер само онај који вјерује може да храбри и доји духовно цвијеће како би процвјетало.
Са том надом и вјером сам и упловио у поетске воде. У њима и данас пливам покушавајући да не потонем и да се не обрукам пред оним што се литературом зове.
Моја инспирација је човјек, ја га тражим, можда и он мене тражи... У том трагању наслањају се и други мотиви потребни да се огласим ријечима, а нарочито стихом.
Ја сам свих ових година, иако то можда звучи нескромно, читавог себе предавао потреби да се сачувају и афирмишу завичајне вриједности. Чинио сам то не очекујући никакву надокнаду или нечију захвалност.
Горио сам у томе, и често био огорчен, зашто се маргинализују они који тако ненаметљиво дају велике импулсе да тама не прекрије оно што нам је понуђено и пружена прилика да будемо раме уз раме са уваженим, успјешним и великим из неких других, урбанијих средина.
Но, награде које стижу изван завичаја су нека врста сатисфакције за оно што сам чинио и оне спирају ту горчину која се таложи на души, не због било чега другог, него због непрепознавања онога што нас издиже изнад примитивизма, себичности, учмалости и уобразиље.
То су они који заборављају да је скромност највећа одлика и да смо пред Богом сви исти.
Послије свега мислим да сви људи који су, и мимо нас који нешто пишемо и стварамо, остали да живе на простору Васојевића заслужују признања, јер је у датим моментима било тешко остати на огњишту прадједовском, а много угодније отићи у неке друге крајеве пријатније за живот.
Ја вјерујем да за истинску ријеч има наде. То је неуништива снага коју ниједна сила овога свијета није успјела да сатре.
Тачно је да данас та истинска ријеч води грчевиту борбу за опстанак. Она се све више повлачи у себе, јер смо и ми на простору Васојевића, добрим дијелом, оскрнавили њене исконске поруке и нити.
Често се питам зашто ријеч „вољети“ прогонимо из ововременог трајања и нашег језика, који се, нажалост, нашао на удару оних који, уводећи неке друге језике, и не знају шта је, уствари, наш језик.
Но, ријеч истински написана и изговорена, иако дубоко увријеђена и љута на све нас због изгубљених битака, ипак васкрсава у мјери могућег, захваљујући онима који су свјесни колика је њена моћ.
Укуси су различити и пут књиге до читалаца је трновит. Али тај пут се најбоље трасира духовном снагом и истином, иако она бије крвави бој са лажима и фалсификатима.
Међутим, истина и љубав увијек побиједе. Кад се то деси, стваралац који се држи тог пута васкрсава у срцима читалаца и то је побједа праведника, али и умјетности.
Морам да признам да људи траже моје књиге, а није мали број оних који су моје стихове научили напамет, што је и потврда да су моја дјела нашла насеобину код читалачке публике.
Свако вријеме је само по себи било тешко за оне који су се, ни криви ни дужни, латили пера. Међутим, данашње вријеме је посебно тешко за истинске ствараоце који покушавају да буду слободни изданци и да слиједе своја стварна осјећања.
Они су данас, нажалост, у доброј мјери лишени институционалних погодности. Они су гурнути у егзистенцијалну провалију из које очајнички покушавају да се домогну слободног хода, односно парчета друма, како би то рекао пјесник Вито Николић.
Нарочито су угрожени писци који живе и раде у малим срединама, јер и на периферији има оних који желе да те гурну на још већу периферију.
Они су добрим дијелом заборављени од оних који се налазе у центрима одлучивања и који креирају медијску и културну сцену. Зато је и код долазећих генерација све мање оних који, у неком другом или трећем кораку, показују жељу да се баве писањем, јер су институције система, потпомогнуте различитим негативним факторима, у доброј мјери урушавале институт који се писцем зове.
Вјеровали или не, ја сам до сада за Дневне новине ДАН, за које радим више од двије деценије, као и за неке друге листове и часописе, написао преко двадесет хиљада различитих прилога.
Звучаће чудно ако кажем да мој радни дан траје 24 часа, јер сам нон-стоп у приправности. Вјерујте да није лако стићи до сваког мјеста и испратити бројне догађаје, али и посвећивати се темама које изискују дубљу анализу и прикупљање доста података.
Једноставно, новинар-дописник мора бити квалификован и показивати спремност за доста животних области, од политике и друштвених дјелатности, па све до културе и спорта, па и црне хронике.
Уједно мора одговорити захтјевима редакције у којој ради и остављати мјесто код људи са којима дијели животни простор, односно и добро и зло.
Зато није случајно речено да је новинарски рад сличан рударском. Но, ако човјек нема вољу за овај посао и ако то не ради с љубављу, боље да се прихвати неке друге дјелатности, јер ако се овај посао ради на силу, онда је то мучење које не репродукује квалитет.
Важно је да новинар схвати да је то што ради важно и да мора да зна да се он бори против заборава и кратког памћења.
А и кад кренемо да заборавимо, он нас пробуди и опомене да ту нијесмо од јуче, да нијесмо сами и да је човјек друштвено биће.
То је оно што ми још увијек даје енергије да се бавим овом, заиста, тешком и одговорном работом, која, чини ми се, није, нажалост, довољно вреднована у Црној Гори.
Из мог завичајног крика годинама су се низале пјесме, оковане жалом што се све више окружујемо затвореним кућама и страхом куда ћемо стићи, удаљени једни од других и исконских вриједности чија нас вјековна васкрснућа опомињу и свједоче да је оно од Бога дато неуништиво, а да смо ми ти који, зарад општег спасења, то треба и да препознамо.
Стављао сам то на папир са жељом да кроз нанизана слова у различитим облицима и формама и ја оставим неки траг о нама подареним овим просторима и вактима.
Желим да те тамне слике садашњице, кад нас у завичају умјесто момачке и дјевојачке пјесме, мобе и веселих кола, игранки и свеукупних љубави, сретају непокошене траве и зарасли огњишта, мук и путеви који најчешће воде до наших гробаља, замијени нека ведрија страна живота кадра да даје нова покољења достојна својих предака.
