На високим Комовима и хладним изворима Таре и Лима, тамо гдје камен памти кораке предака а вјетрови носе гласове историје, стољећима обитава највећа српска породица – племе Васојевићи. Из тог суровог, али поносног краја, изникло је племе које је у себи сачувало снагу Немањићког соја, православну вјеру и непоколебљиву оданост слободи.

Предање казује: од великог жупана Стефана Немање (1113–1199) потече Радослав, од Радослава Костадин, а од Костадина Васоје (1217–1286), давни предак по коме је племе добило име. У тој нити крви и памћења, Васојевићи су увијек видјели себе као дио велике српске историјске мисије. По народном казивању, Васоје је био син, односно посинак силног цара Душана (1308–1355), што је племену давало осјећај царског поријекла и обавезу да се част и слобода бране по сваку цијену.

О том поносу свједоче и усмене расправе између краља Николе Петровића Његоша (1841–1921) и Васојевића, када су, због нетактичног односа према војводи Лакићу Војводићу, отворено поручили да знају ко су и чији су, те да се границе части не могу газити. Ријеч Васојевића била је тврда као комовски крш, а искрена као планински извор.

Васоје је погинуо око 1286. године. Имао је сина Стевана, а од Стевана Костадина (другог). Посебно мјесто у историји заузима Стево Васојевић (1342–1389), син Васојев, који је столовао на Грацу у Комској жупи. Са око четири хиљаде Васојевића учествовао је у Косовском боју 1389. године и погинуо бранећи манастир Грачаницу, оставивши неизбрисив траг у српској историји.

Кроз вијекове, Васојевићи су се расијали, али никада изгубили коријен. Данас су насељени у Шумадији, Београду, Срему, Бачкој (Савино Село), Банату, Ужичком и Топличком крају, готово по цијелој Србији, у Републици Српској, али и широм свијета – у Чикагу, Лос Анђелесу, градовима Аустралије, као и у Паризу, Лондону и другим европским метрополама. Гдје год да живе, знају одакле су им преци.

Млади Васојевићи данас истражују своје поријекло, препознају се по изгледу, отмености и отреситости, а посебно по томе што држе да су Немањића сој и што славе светог Архангела Михаила. Треба их подсјећати на завичај – на Црну Гору, Комове, Лијеву ријеку, Матешево, Баре краљске, Краље, долину Лима, Андријевицу, Виницку и многа друга мјеста која живе у пјесми и разговору, уз стих: „Ој, лијепа Васојевко!“

Васојевићи се поносе Ђурђевим ступовима, Бјеласицом и Комовима, а надахњују их Црна Гора, Српска православна црква, српски језик, култура и књижевност. Како је записао краљ Никола:

„Васов траг је једрог здравља,
лијепих црта лица,
он је стожер Рашкој земљи
и китна јој перјаница!“

Зато с поносом истичемо да су Васојевићи, заједно са Старом Рашком, вијековима били и остали стожер српског историјског и духовног простора.

‍