Опет истом страном корзоа.

Навика као што се десном руком пише.

И њу чекам на истом мјесту.

Не ситничарим и минуте не бројим.

Нека закасни, далеко је Јарињак,

могу ја да чекам и да стојим.

Бистрица ми шапуће док она дође.

Расплеле витице липе и дрвореди,

и независно, што се од чекања сиједи и блиједи,

доћи ће она,

чекам је,

јер и чекање вриједи.

Ено је, видим, жури преко Пијеска,

окренуће се да л' је ко види док ме љуби...

Авај, али ни ње, ни корзоа, ни нашега стола, у углу у хотелу...

Нема више ништа,

Ни Пећи, ни ватре, ни пепелишта...

Нема ни Бистрице,

а моје лице,

сиво као изнад Љевоше магле јесење,

заледило од чекања и надања, као руговско стијење.

И нема више ни мене.

Видим, на сиве боје мермерне,

пише,

чекајући, њу, и корзо, и Бистрицу пећку, и Метохију зелену, и слобиду...

Заспао је, од чекања

и неће се будити више.

Преселио се горе, у Бело поље,

у велико насеље невоље,

на мртвој стражи.

Једнога дана доћи ће и она тамо

да га тражи,

гдје сви чекамо,

слобода да нам дође.

Aутор Ђорђије Рачић

‍