Српски информативни портал „Васојевићка ријеч“ наставља серијал ексклузивних интервјуа који се објављују једном мјесечно, доносећи разговоре са личностима чији рад оставља дубок траг у области духовности, културе, умјетности и националног памћења. Овога пута разговарамо са самосталним уметником и иконописцем Сањом Миладиновић, једном од ријетких која у савременој црквеној умјетности изображава новомученике и страдалнике из ратова деведесетих година. Повод разговора је њена потресна и духовно снажна икона посвећена Муринским мученицима — невино страдалим жртвама НАТО бомбардовања Мурина 1999. године.

^{„Сусрет са мајком страдале дјевојчице остао ми је урезан у душу“}

Шта Вас је лично подстакло да се посвети те изради иконе муринских мученика?

^{Сања Миладиновић: Помаже Бог! 2003. године у оно вријеме као инжењер радећи на терену имала сам прилике упознати мајку страдале девојчице на мосту у Мурино. Наш сусрет је био по свему несвакидашњи, обзиром да је мали број људи пуштала у свој живот . Био је то можда највећи благослов са неба и уједно најтежа тишина и вапај душе. Ту бол коју је носила онда, а верујем и сада у души не може ниједна реч описати, непребол и ране једне мајке за изгубљеним дететом! Дивила сам се снази те жене, која је сама стајала на бедему и супроставила ондашњем систему који се упорно трудио да умањи жртве, да их прикаже онако као да се то није ни збило ,немарећи низачије ране . То се није десило само њој, то се очито десило свима. И истрајала је у борби ко лавица, колико је то тешко било само њена душа зна. Немају сви толико снаге, то је реткост ! То је молитва!}

Бомбардовања тадашње СР Југославије се јако добро сећам, сећам се и тог дана када су бомбе падале на Мурино и убиле недужне цивиле!

Не слутећи да ћу једног дана седети са мајком страдале девојчице, нити да ћи ми Господ подарити тако високе дарове и благослов иконописања мученика. Годинама сам пролазила Немањином улицом у Београду где су дуго били транспаренти са ликовима страдале деце од НАТО агресора. Били су на њима и ликови страдале деце у Мурино, Мирослава, Оливере и Јулије. Дубоко ми се урезала прича и познанство са мајком страдале девојчице , знала сам да нешто требам урадити са њима, не слутећи да ће ме живот много година касније довести на Академији СПЦ за уметности и консервацију где ћу благословом блажене успомене митрополита црногорско- приморског г.Амфилохија студије завршити по теми нових мученика, где сам у опусу својих радова посебну пажњу посветила икони Мученика из Мурина.

„Тема мученика је посебан благослов — не бирате ви њих, већ они вас“

Како је текла Ваша духовна припрема за овај рад – да ли је постојао посебан молитвени или унутрашњи процес?

Сања Миладиновић: Тема мученика је посебан благослов и не може нити их треба изводити свако, то су посебни дарови. Молитвено и духовно сазревање у неисцрпној теми страдња нашег народа се никада не прекида. Потребне су године узрастања и унутрушањег рада на себи. Носити тако високе дарове и благослов је привилегија , али и одговорност пред Богом и људима. То вам је дато, не бирате ви њих , већ они вас. Једна само од ретких која је свој рад новомученика косовско- метохијског монаха страдалог 1999 године изображавала у манастиру, пола године сам провела под највећим искушењима која ту тему отварају, што ме је научило радости! То су другачији светови, када пишете истину и када отварате небо и светове у којем обитавају сви ти анђели али и они други који не подносе чисто срце. Најтеже је изобразити децу, дечја молитва је нешто најјаче на свету. Када све препустите молитви и Богу, знате да сте на исправном путу, и да ће вас он провести кроз највећи расцеп душе, јер ће спасење исте на крају победосносно засијати . Тако се пут чисти. Пут истине и праведника је најтежи, али је једини!

„Икона се не слика — она се отвара молитвом и истином“

Колико Вам је било важно истраживање самог догађаја страдања у Муринима и на који начин сте му приступили?

Сања Миладиновић: Као што сам описала сећам се тог догађаја, касније и приче једне мајке.. Мој завршни рад је обимо житије новог мученика које ме је утемељило , и дало огромно искуство како приступити и отворити тему једног догађаја. Исто тако то је дар од Бога. Да бисте приступили таквом изображавању морате се упознати са архивима, разговарати са људима , сагледати догађај који се збио, како су изгледали страдали, колико жртава је било, време у коме је све настало, како је изгледало окружење, шта је суштински важно за иконографски приказ. Ми отварамо иконе, и сам приступ је молитва и истина.

„Страдање треба наговијестити, а не претворити икону у слику ужаса“

Који су били највећи изазови у приказивању страдања, а да се очува достојанство и иконописни канон?

Сања Миладиновић: То највише зависи од сензибилитета онога ко рукопише. Како вам се отвара. Нисам склона да на радовима приказујем брутално теме, већ их суптилно наговестим. Само отварање носи тежину. На икони изображавате Господа, без обзира што већина страдања превазилази људски ум и разорне моћи, сматрам да икона не треба садржати много таквих елемената. Свакако да није погрешно, до одређених граница, некоме Господ отвори да заиста веродостојно прикаже страдање у оквиру иконографског приказа. И то заиста зависи само од сензибилитета.

Када би се брутално приказивало све то на икони онда би то била слика. Икона је ИКона.

„Оливера и Јулија нису се ни на небу одвојиле“

Да ли је постојао тренутак током рада који Вам је био посебно емотивно или духовно снажан?

Сања Миладиновић: Икона Муринских мученика ми дуго није дала мира, нисам могла да је затворим , када то кажем, мислим на то да сваки иконописац зна када је икона завршена. Нешто је недостајало, нешто су ми упорно поручивали са неба. Тако сам једну ноћ под таквим утисцима сањала да стојим на мосту у Мурино, када су ми се приказале Оливера и Јулија држећи се за руке. У по ноћи сам се пробудила ја сама држећи се за руке, и схватила да је то оно што је недостајало. Њих две сестре које су страдале на мосту се нису ни на небу одвојиле, било је потребно само да их прикажем како се држе за руке и стоје на мосту . То је била најснажнија порука и емоција коју сам на једној икони осетила . Снагу дечје молитве, то је било нешто најтеже изнети на небу, и највећи дар од Бога.

„Мост, Лим и невине жртве — кључни знаци иконе Муринских мученика“

На који начин сте композиционо и симболички обликовали икону – шта бисте издвојили као њене кључне елементе?

Сања Миладиновић: Кључни елемент је мост и страдали , место где се десила погибија је камени мост испод којег протиче река Лим, онакав каквим је у то време био, и невине жртве које су се на њему и у непосредној околини нашле. На каменом мосту стоје невине жртве под сводовима Пресвете Богородице , док два анђела око њих на мосту седе. На небу из Мандорле исијава Господ око којег анђели светле и најавњују спасење Вазнесење Господње. У даљини се назиру околне планине Виситор, Зелетин и даље Проклетије,као и чесма која је подигнута у центру Мурина у знак сећања на невино страдале. Као зликовци на небу се налазе црни авиони Ф16 нато алијансје који су бомбардовали мост у Мурино и СР Југославију 1999.године. У даљини се такође налазе кућице које симболишу да се цео догађај збио у насељеном месту.

„До овог приступа водиле су године истраживања, лутања и сазријевања“

Колико је Ваше претходно искуство, посебно рад на иконама новомученика, утицало на овај приступ?

Сања Миладиновић: Потпуно зрело! Било је потребно много година , истраживања и лутања да би данас са лакоћом разумевања начина и суштине отварања нових дела, таквим могла и приступати.

„Одговорност је велика пред Богом, породицама страдалих и народом“

Како доживљавате одговорност иконописца када приказује савремене мученике, чије је страдање још увијек живо у народном памћењу?

Сања Миладиновић: Великом пред Богом и људима. Суштиниски се дешава историјски тренутак када имамо још увек живе сведоке из периода ратова деведестих година који су се одвијали у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. То је велико и непроцењиво благо за отварање нових тема по писању иконографског приказа, историје уопште. Самим тим одговроност је већа. Суштински не морате да се сретнете са породицама страдалих, али су ти људи заслужиули огромо поштовање. Зато треба огромна духовна зрелост , јер вам већина не верује, не верује да пишете истину на правди Бога, и то није ништа необично. Колико су пропатиле те породице и од људи и система, њихови ставови су оправдани. И најбоље да их пустите у миру и не примате ништа лично , ниједну осуду, нити искушење. Време свакако покаже истину. Врло је осетљиво и поставили сте изузетно добро и значајно питање. Треба се скренути апел и пажња на све структуре које бележе немиле догађаје, да се води рачуна о писању тачних података. Конкретно на више места десило се да је име стрдале девојчице у Мурино написано као Јулијана, а девојчици је крштено име Јулија , то ми је унутар породице речено. То су осетљиве теме и за породице јако значајне. А исто тако изискују са њима и сусрете, што већина избегава. Зато као што сам на почетку напоменула , није свакоме дато.

„Док их се будемо сјећали — живјеће“

Какву поруку желите да ова икона пренесе вјерницима, али и широј јавности?

Сања Миладиновић: Да се не заборави једно време, једно бреме и страдање невиних жртви за време бомбардовања 1999. године . Док их се будемо сећали, живеће. Као народ склони смо колективном забораву, и зато они којима је дато на било који начин требају неговати културу сећања не само на овај догађај него и на све остале.

„Иконопис данас може да сачува жива житија и свједочанства“

Како видите улогу иконописа данас – између традиције, умјетности и свједочења историје?

Сања Миладиновић: Јако значајним. Као што напоменух дешава се историјски тренутак за цркву да забележи страдања и напише жива житија. Сведочења људи су од круцијланог значаја да се забележи историја. Свакако све треба истражити до танчине. Јер свако своју истини говори,и лични доживљај. И то треба саслушати, повезати, и молитвено на један уметички израз иконографски обликовати. Свако од нас помало може допринети.

„На мосту у Мурину схватила сам да смо сви ми могли бити они“

Шта сте Ви лично понијели из овог рада – као умјетник, али и као човјек?

Сањ а Миладиновић:Икону Мученика из Мурине даривали смо Цркви Свете Петке у Мурино на обележавању 25. годишњице бомбардовања Мурине, 30. Априла 2024 године . Стајати пред тим људима и изнети Литију која је помену претходила , пролазећи на мосту где су живот изгубили невини људи, међу којима и деца може само да вас утемељи да сте иако је то било нешто што је покидало изнутра душу, на правом путу. Тај тренутак је био нешто најтеже доживети, била је то једна огромна тишина. Тада свесно знате да смо сви ми који смо ту стајали могли бити они, али да смо имали среће преживети, да је Бог узео њих , та најчистија бића, а ви сте остали да сведочите.

И да не смемо никада тако нешто заборавити!

‍