Драги мој вољени сине, најприје да те подсјетим да је сјутра Дмитров дан, дан када сам се ја родила 1914. године... На тај дан 1937. године сам се удала. Па би се могло десит' и да умрем на тај дан. Па зато ноћас, уочи тога свеца, пишем ти ово писмо, да те питам како си и шта радиш у бијелом свијету. Допро је глас до мојих ушију да си ми нешто нервозан. Али то су сигурно неке лажи: док си био овамо, био си велики весељак, играо си, пјевао збијао шале, увијек био ведрог и насмијаног лица. Немој сине кумим те Богом и сјутрашњим даном,да насладиш душмане, не мој за ајтар мој, јер ја сам доста изгубила, па буди храбар ка што ти је отац био, издржи све муке и тешкоће... Знаш, сине, да ти је отац био велики мученик, али храбар човјек; није никад поклекнуо, издржао је два рата, подњивио је осморо ђеце. Радио је и дању и ноћу само да би сте ви остали у животу. Више пута не би ручао, или вечерао – Само да би надокнадио вама, па мој сине, док ве је он хранио и био уз вас, фино је било; били сте здрави, насмијани, весели, сви као од дрена одваљени, па немој мој сине гроба ти његова да си неровозан него за ајтар своје ђеце буди храбар и издржи до краја.
Драги сине, како су ти ђеца? Да ли знају коју нашу ријеч или су постали прави странци...Да ли знаду да сам ја још жива? Молим те, сине причај им о нашем селу, селу ђе си се ти родио, ђе су се родила твоја браћа и сестра; причај ђеци о нашој убогој кућици, кућици коју смо ја и твој отац сами правили; причај ђеци о нашој богатој историји, ратовима,паљевинама, страшним погибијама. Причај како сам продала златни зубун, који ми је по клонила моја мајка, и то за десет кила кукуруза ,само да ве спасим да не помрете од глади. Вјероватно се сјећаш кад смо држали пет, највише , шест оваца, и кад ни је Вук заклао ону гаљу, и како баш потрефи њу, најбоља је била?!... Но све то, мој сине није толико важно, но да те питам за осталу браћу и њихове породице. Да случајно не намјеравате напуштат ту проклету туђину, па да се вратите сви овђе у село, да се упознате, сине мој, да ђеца виде ко им је стриц, ко тетак, ко ујак, да упознају и ком шије, мада је готово све опушћело, све пошло по свијету. Сине, добила сам оне паре што сте послали да се огради гробље. Ја сам помислила да се нећете вратит док сам ја жива бар да вам кажем ђе је чи гроб, јер се богами , гробље шири, иако из села готово сви одлазе; више нема оне јеле. Неко ју је посјека. Али још стоји пањ, па одма више њега, отприлике три добра корака, доста зарастао у траву гроб је твога ђеда, чије име ти носиш. Ја сам неколико пута покушавала да га обиљежим неким већим каменом. Али то би требало мијењат готово сваке године, јер брзо зараста у коров. Ту су гробови твога оца и стричева. Колико се добро сјећам сви су упоредо у правцу оне долинице.
Драги сине, срећо моја, баш сам се сад сјетила да си ме једном давно питао да ли сам имала срећног тренутка у животу. Јесам, богами, сине сваки пут кад сте се ви рађали – све фина, наочита и здрава ђеца. Али ми је један случај дубоко заронио у свијест. То никако заборавити не могу. Један комшија је избацио на продају ливаду чији је међаш био на сама врата од наше куће. Ту смо ливаду ми купили. Кад смо се погодили, тога дана сам рекла: „Овај дан ћу да славим!“ Остављам ти у аманет, бар док си ти жив, да је ко не прода. А међаши су у извор крај куће, па одлазе у криву букву испред котара, па право путем низ Копавине до потока, па онда потоком до у Лашчић. Ту има један камен кременштак, и из њега у горњи ћошак куће. Моја је жеља била да који од вас направи мало куће, јер је то, мој сине, фина и питома ливада. Морам ти, ипак, описат како смо куповали ту ливаду. Има нас свакаквих, један комшија натурио нам се ко из ината: бива он ће да је радо купи. На тај начин дигао је цијену. Платили смо је дупло више него што је ваљала. А, богами, није било ни плате, ни додатка. Отац ти до ста стар. А ја, с троје-четворо ђеце све једном другом до увета. А тебе сам носила у стомаку, па, уз то, још двоје троје за руку, једно на леђа, и по читав дан по надницу код Душана, Божане и другијех у село. И једне вечери, кад сам се враћала, понесе вук ону рогу право испред мојих очију. Тако ме уби велика штета баш кад смо дуговали велике паре. Али стално сам себе тјешила: док сте ви здраво има свега. И то да ти кажем: забола сам двије рогље, па преко ставила једну дугачку ленгу да не би сељани правили стотину путева преко те ливаде. Али то не помаже ништа.
Умало сам ти заборавила написат да се урвао један зид од куће и замало ме притисло оно онолико камење. Уравала се баш она страна ђе су стајали оквири са сликама, па су ми се и они поломили. Али не могу ништа. У задње вријеме ослабио ми је вид: нијесам јасно разликовала чија је која слика. Да ти кажем да сам прије неку ноћ сама са собом бројила колико је празних и урваних кућа у селу. Око тријес' и нешто више, све затворено или срушено... Свак се о свом јаду забавио, и с главом без обзира кренули су у туђи свијет. Више пута изиђем испред куће, док сам могла устајат, да погледам да не свите чији прозори, па да одем да питам за вас, не бих ли чула какву новост, да ми је само знат да сте свакоје здраво и добро, друго није важно.
Моја генерација, и сам можеш претпоставити, отпутовала је у онај свијет, одакле нема повратка. Ја сам готово најстарија у нашем крају... Ако будеш додио на сахрану, обуци ми ону робу што сам сложила овђе на столицу крај кревета. Нешто пара што сте ми слали нијесам потрошила. Ено их у креденцу, у једној чаши. Немам крпе да ваља, но је нешто изблијеђела. Али нема везе. И она ће са мном под земљу... Да знам да има тамо ових црних марама, рекла бих ти да ми једну купиш, ако није много скупа.
Драги мој сине! Како ти је жена? Пуно ми је поздрави. Кажи јој да је доодила њена мајка прије неки дан да ме обиђе. Богами, бјеше доста оронула, (али немој о томе да причаш твојој жени, да се не сјекира, поштеди је!) И њена је мајка сама. И њена су ђеца отишла по свијету бијеломе. А она остала у врх села као неки чунгар. Каже како јој се стално причињава да је неко зове од ђеце, па кад се увјери да нема никога, само сирота уздахне и проклиње туђину што их примами и судбину што од пуне куће чељади оста сама, да батрга из ћошка у ћошак, без гласа и аваза. Весело ти лице, надам се да знаш, да је комшија Арсеније умро. Била сам на сахрани. Богме, и једва издржала... Али сам мислила да ће му доћ некоје од ђеце. Питала бих и за вас. Али нијесу додили, но код толиког свога порода сахранили смо га ми сељани.
Драго моје дијете, нијеси ми никад писао какав је тај народ у ту Данску. Неко је једном причао кад смо били у школу на конференцији да ти Данци имају рогове, Боже ми опрости, ка говеда. Зато се припази, синко, то је сигурно неки дивљи народ. Умију ли да пјевају ка ви браћа кад би се враћали са косидбе. Је ли ти тежак тај рад? Радиш ли под надницу? Виђи, мој сине, ако ти је тешко, врати се овамо. Сад је код нас, вјеруј ми, све боље него што је било. У јесен остане доста некошених ливада неузораних њива, па помислим да си ти овамо, могао би их узети поднаполи. А кило сијена, богами, скупо... Нема ко. Остао ђе који старац или баба, што нијесу кадри ни себе држат, а не да косе или ору. Комшија Саво намјераво је да оде код кћери и зета у Србију. Кад је кретао, испред своје куће је лелекао самога себе. Али није дуго издржао, вратио се и умро у своје село и свој народ.
Драги мој сине очи моје! Пиши ми да ли су ти призна ли што од оне школе што си учио овамо? Да си, можда, овамо остао, постао би неки службеник... Чула сам ту прије да радиш у неку школу, да мијењаш неке сијалице и косиш траву около. Но, то су, сигурно, неке лажи, јер не вјерујем да су све оне паре и она наша мука, док смо те школовали, пале у воду. Била сам спремила ту прије у једно каше неке ствари да ти пошаљем, и једне чарапе вуњене, један мој џемпер, јер мене више не треба. Чула сам да је тамо студено, па би ти ово добро дошло. Ако умрем прије него што ти дођеш, то каше сам оставила на врх стуба на таван. Казан од ракије и једну димиџану сам позајмила Милисаву, па да знаш ђе су. Ако не дођете који док сам жива, закумила би ве Дмитровим даном, да бар дођете на сахрану, да ме не сахрањују сељани ка сиромаха Ареснија! Ако будете долазили, сандук ћете поставити у шљиве крај куће. Немојте дозволити сестри да много жали за мном, јер знам њој ће бити најжалије... Она је једна међу вама, па припазите на њу. Кључеве од врата ћу ставити на полицу од струјомјера, да не про ваљујете. Јер ко зна ко ће први наић! Од сељана слабо ко пролази овудије, но стално иду подно њиве, па преко Луке. Не помаже ни ограда...Ево се баш сјетих како ме једно јутро, у освит зоре, умало међед не растргну. Писала сам ти да кртињак нагрди све ливаде, па ти ја устанем то јутро одма, послије првих кокотова, да га чекам с мотиком, не би ли га убила. Кад одједном пуче Божије чудо поред мојих ногу, па дал није видио, или га је неко ћерао, сјурио се тамо наниже к ријеци... Ја, богами, остадо жива. Не знам више шта бих ти писала. А и не могу више, пуне су ми очи суза, срце ми лупа од неке муке, па ако оћеш, дођи. Дођи, дођи, молим те, дођи, кумим те сјутрашњим свецем, дођи, јер ме стра сама да умрем. Дођи, дођи ради личног севапа, остави добро дјело пред Богом и људима... Кунем те мојим млијеком, дођи да умрем на твојим рукама. На крају, све вас љубим по стотину пута, јер ја ве волим, волим ве, златне моје јабуке, волим ве, ђецо моја! Соколови моји, дођите да ве мајка загрли бар још једном! Оставила сам у аманет сељанима да ме не сахрањују док ви не дођете. Пожурите, ђецо моја! Будите сви здраво и добро
Хаџи Милан Милићев Рајовић
