Дело књижевника Ђорђије Рачића  "Горчине крви”,  пред читаоца износи снажну и интригантну причу која нас враћа у далеку прошлост — у доба када је Црна Гора често морала да брани своју слободу од Турака и Арбанаса. Вековима су одбрана части и освета ономе ко убије некога из  породице, били темељи патријархалног васпитања које су Црногорци стицали још од најраније младости.То је било неписано правило, ствар чојства, јунаштва и пре свега  образа!

         На почетку књиге, у дому Радисава, угледног Васојевића, свечано се слави Свети Аранђел - као и од давнина у целом племену које чува границе Црне Горе од “ губе са Босфора” и Арбанаса. За трпезом се окупљају највиђенији људи: свештеник Зарија, племенски капетани, кметови, учитељ, сви озбиљни и смркнутих лица јер се над селом надвила сенка крвне освете која може довести до истребљења обеју породица.

Радисављев брат у четвртом колену, Вуко, убио је његовог брата Радана, и сада се очекује да “крв затражи крв”.

       Међутим, дело не почива само на снажној спољашњој радњи и догађајима који одржавају напетост, већ и на дубокој унутрашњој експресији. Док споља све личи на борбу око части, у свести главног јунака ове књиге Радисава, одвија се тиха, али жестока психолошка драма. Радисав стоји између две ватре: зна да ће га мудри људи поштовати ако опрости крв - али и да ће га многи осудити, ако не узврати пушком и не узме ,,главу за главу”.

       У његовој души сударају се вековни закони части и нова, тешко рођена свест о могућности праштања, још много пре него што су прваци дошли код њега. Тај судар чини срж дела, које својим набојем и моралним дилемама превазилази оквире локалне приче и постаје универзална драма човека распетог између обичаја и савести.

       Карактеристично је да су у делу углавном заступљени унутрашњи монолози који врло  јасно дају до знања читаоцима у каквом се менталном стању налазе Радисав и Вуко, док је дијалога много мање, осим у неопходним ситуацијама, динамике и фабуле ради. Дијалози су  краћи, све у духу ондашњих горштака свесних да свака реч, не само поступак, има своју цену у тим злим временима. Гомилају се догађаји, описи и судбине многих познатих и непознатих личности везаних за историју Црне Горе, а све пропраћено из различитих углова гледања, наравно, зависно од тога која је личност у питању и  уз поједине епизоде анегдотског карактера.

       Ток приповедања тече у више рукаваца и разуђено баш због тих ликова, да се затим стопи у једну јединствену поруку кроз загрљај уплаканог детета - симбола будућности - да је спас и опстанак народа гарантован само када породица, племе ( и држава) живи  у заједништву и слози. По речима аутора,није случајно говорено пред потомцима: ,, Очеви вам и дједови леже у истом гробу.” А да додамо, ливада на коме се налази гробље се зове ,,Губисјеме”. Симболика назива све говори!

      Остављамо заинтересованим читаоцима да сами открију енигму завршетка овог књижевног дела Ђорђије Рачића - хоће ли Радисав убити ,,братског крвника ”Вука, или ће то учинити снашица удовица, највише погоћена том трагедијом, или неко од блиске родбине, или…?

Свима на овим просторима је одлично познат положај жена у патријархалном друштву тога доба, не само у Црној Гори, већ и на читавом Балкану. Једна шира опаска писца о породичним односима посебно привлачи пажњу јер има доста истине у њој:

,,Пашенозима су жене рођене сестре, оне се воле и слажу и зато је мир и слога и пријатељство међу пашенозима. А браћу, једног на другог, жене за час окрену и закрвомете јетрве, по злу у народу познате. А оне,  признавали ми то или не, и породицама и крунама из засјени владају. ,, Ноћне кукавице” - каже народ. И дан и ноћ гризу и као вода нађу пут до побиједе.” Овај коментар је наравно, везан за два женска лика у овом делу - женама скоро у позадини и о којима се не говори превише. Оне су пандан једна другој: Вукова жена отровног језика и кратке памети је допринела том убиству, гласно изговореном реченицом: ”Мене млатиш, а Радану не смијеш ништа!” А Раданова удовица, ,,уста има, језика нема, ћутање и покорност.” У контексту структуре романа и мушки ликови, Радисав и Вуко су такође пандан један другоме по нарави, карактеру и поступцима. Заједничка им је, као и осталим мушким ликовима у делу, пожртвованост у борби, јунаштво и огромна жеља за одбрану своје слободе пред упорним налетима Турака и Арбанаса, који би  да их поробе и покоре сасвим.

       Када је у питању велики Господар, “Никола Мирков, син кучког и бјелопавлићког крвопије Мирка Станкова”, завидљивог и пакосног човека који смењује и одузима титуле свим првацима који му се на било који начин супротставе, без обзира на њихове заслуге, види се да се он руководи само својим интересима, а реално,  изабран је  на тај положај само зато што је ”мање зло” од крвника из Стамбола. Његов лик и поступци су објашњени кроз дискретну, али јасну политичку  поруку  о још једном политичком питању  ондашње и садашње Црне Горе, која се тиче утицаја династије Карађорђевић и бојазни да се Васојевићи и остала племена не приклоне сасвим Србији.

       Књижевник Ђорђије Рачић је даровао заинтересованим читаоцима обиље своје и народне мудрости, кроз реченице које нас афористичким карактером уче животу и спознаји које врлине заправо, треба ценити:

- Гордост је, и гријех  и мана.

- И у најтежим ситуацијама, о образу и дому мора да се води рачуна.

- Рукама се и храброшћу бране част и образ - каже незнанија, а мањина држи да је разум јунаштво, а праштање врлина.

- Људска ријеч је мудрост и искуство већине.

- Имао је у кеси (новац), а кад се у кеси има, све може да се има.

-Носио је са собом најсигурније оружје - благу нарав и разборито говорење.

- Вода снагу држи, а хљеб само подржава.

- ,,Дуван је јаран. Зближи и упозна људе” (турска оисловица).

- Освета је само ђавољи посао.

- Шта значе велики људи? Од њих се учи!

- Ко људе не слуша, не слуша ни Господа.

- "Ракија не уме да ћути”

Наравоученије и главна порука овог дела може бити мудра поука нашег Светог владике Николаја Велимировића:

“Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе које не доноси плода. Никакво покајање нема вредност без праштања.”

    Рецензент, проф.Светлана Јанковић   Митић, књижевница.

‍