Делетић, кажимо, није био само пјесник већ и хроничар, приповједач и истраживач, дубоко укоријењен у традицију, али и отворен за универзалне теме, што га чини једним од најзначајнијих гласова своје генерације на овим просторима. Ово дјело, као ријетко читко свједочанство о сложености идентитета, традиције и личног искуства, моралним и духовним разматрањима превазилази локалне оквире и добија универзално значење.
Могли бисмо рећи да се ради о поетициДелетићева поезија представља срце његовог стваралаштва, прожета је снажним лирским набојем и архетипским мотивима. У стиховима, он непрестано преплиће локално и универзално, чиме твори јединствену поетику која резонује са читаоцима на различитим нивоима, са свима онима који су у дубоким недоумицама, са свим за нас људе недокучивим. Његова родна Грачаница и Васојевићи нису само географске одреднице, већ и митска мјеста, попришта судбинских збивања, отпора и опстанка, слике живота, успона и падова. Кроз дјела као што су „Светоболи”, „Још трају небеса” и „Небески знаци”, Делетић слика пејзаже који су истовремено опипљиви и трансцендентални. Планина Ком, као вјечни симбол отпора и небеске везе, често је присутна у његовим пјесмама, свједочећи о повезаности човјека са природом и космосом, са његовим бескраје у којем се проналази и то најсићушније мјесто у непрегледу. Пјеснички језик му је снажан и сликовит, исткан од аутентичних израза, са прочишћеним стилом, који одражава и аутентични народни говор, говор крајева из којих је потекао и гдје се првим млијеком задојио. Његове пјесме су попут молитве, ходочашћа кроз унутрашње свјетове ка свенебесном смислу и његовој недохватици. дубоке укоријењености не само у језик и мисао, него и космичке чежње аутора да докучи оно недокучиво, оно што је невидљиво и неопипљиво.
Централни мотив у Делетићевој поезији јесте однос човјека и неба, односно чежња за вјечним и узвишеним, за оним за чим човјек највише пати и што му недостаје, оним што бисмо могли назвати узишеним давањем и слободом. Он није само посматрач, већ активни учесник у драми постојања, који кроз стихове покушава да дешифрује непознате нам знаке и пронађе смисао у пролазности која се намеће као неминовност, али не као коначница, него продужетак живота у новим еонима. Пјесме о љубави,које су често настајале за кафанским столом или на путовањима, показују другу, интимнију страну његове поетике, гдје се лични осећаји и емотивна стања преплићу са универзалном чежњом, којиа се човјек као овоземно биће надопуњује. Управо та дуалност – између опипљиве реалности и спиритуалног стремљења – даје његовој поезији посебну дубину и вишеслојност, димензије које никога не могу оставити разнодушним. Делетићева љубавна лирика, искрена и непосредна, носи у себи ноту меланхолије и пролазности, али и дубоког поштовања према жени и љубави као покретачкој снази из које све потиче и у коју све увире. Његове пјесме нису само романтична исповијест, већ и дубоко филозофско промишљање о смислу живота и односа између мушкарца и жене, земље и неба, човјека и Творца...
Поред поезије, Делетић је оставио значајан траг и у прози. У његовом стваралаштву проза није само свједочанство, него и путописна слика. Његове приче, есеји и путописи допуњују пјеснички опус, пружајући шири увид у његову књижевну визију, у дубину слике, у прожетост живота неизвјесностима . Као врстан публициста и новинар, Делетић је брижљиво биљежио догађаје, обичаје и пејзаже Црне Горе, остављајући иза себе свједочанство о времену и људима. Његова репортажна проза, проткана фином лириком, није само пуко уцртавање чињеница, већ умјетничка транспозиција стварности, гдје се новинарска прецизност спаја са пјесничком осјећајношћу, као два свијета кроз измаглицу, са нејасним граница гдје почиње један а гдје се он преплиће са другим просторима. Кроз путописе је читаоцима приближио не само географске љепоте, већ и дух мјеста, традицију и приче које се преносе с кољена на кољено, памти се према причању, живот траје у приповиједању. Он је свједок, посматрач и учесник у драми свакодневног живота, преносећи на папир аутентичне гласове и судбине људи које је сусретао – физички или метафизички. Засебно мјесто у његовој прози заузима интересовање за културно и духовно наслијеђе Васојевића, родни крај којим се појио и који је, у коначници, могуће, и обиљежио, његово дјело. Делетић је био чувар традиције, неко ко је кроз писање настојао да сачува од заборава приче, легенде и историју свог краја, његове људе, слике, архитектуру... Прозни текстови о „Васојевићкој универзи“ или манастиру Будимља нису само историјски записи, већ и дубоко емотивна свједочанства о духовној снази и културном идентитету једног народа, о ономе што га чинило, и што га и данас чини народом. Делетићева проза је прожета дубоким поштовањем према прецима, њиховим жртвама и борби за опстанак, ратовима, жртвама, невиношћу страдања, али и критичким односом према модерном свијету који пријети да уништи те вриједности. У његовим прозама се осјећа искрена забринутост за будућност, али и нада која проистиче из снаге традиције, као вјера у будућност која ће опет бити оно што је живот био некада.
Један од занимљивих аспеката Делетићевог стваралаштва је и његова фасцинација вином и поезијом. У књизи есеја Вино искри као дјевојачко око (1981), као и антологији Крчаг вина и поезије (1989), Делетић је спојио двије љубави – љубав према вину и љубав према стиховима, двија врсте укуса који остављају сличан отисак на непцу. Ови радови свједоче о његовом широком културном знању и способности да препозна дубоку симболику у наизглед обичним стварима. Вино, у његовом тумачењу, није само пиће, већ метафора за живот, инспирацију и стваралачки процес, а његови записи у овом домену откривају зналца са истанчаним укусом и смислом за естетику. Делетић је сматрао да вино, баш као и поезија, спаја људе, подстиче разговор и отвара врата душе, па су, стога, и винске приче и пјесме неизоставни дио његовог стваралачког мозаика, коме дају додатну димензију пружајући умјетнички израз и овој димензији.
Ратко Делетић је за живота награђиван бројним признањима, укључујући награде „Блажо Шћепановић” и „Кочићево перо”, а постхумно је добио Унирексову награду. Ипак, највеће признање лежи у трајном утицају који је оставио на књижевност и културу у српској књижевности Црне Горе. Његово дјело и данас инспирише нове генерације писаца и читалаца, подсећајући на важност очувања наслијеђа, али и на потребу за непрестаном потрагом за смислом и духовним узвишењима, које су иманентне човјеку. Делетићево наслијеђе, дакле, није само у штампаним књигама, већ и у усменом предању, у причама о њему као човјеку и пјеснику који је волио свој народ, свој крај и живот. Установљена је и награда „Ратко Делетић”, која се додјељује заслужним пјесницима и књижевницима, чиме се његово име чува од заборава и наставља да живи кроз нова књижевна дјела. Кроз стваралаштво, Делетић је оставио неизбрисив траг, не само као талентовани писац, већ и као чувар и тумач културне и историјске баштине свог народа. Његова дјела остају драгоцјен подсјетник да се аутентична и дубока књижевност рађа из страсти, укоријењености и искрене љубави према ријечи и животу. Он је успио да споји традицију и модерност, локално и универзално, лично и колективно, стварајући јединствени књижевни универзум који и данас плијени својом љепотом, дубином и истинитошћу. На крају, Ратко Делетић није био само пјесник, већ и глас сопственог народа, етноса који никада није излазио из његове душе, човјек који је кроз ријечи проговорио о души своје отаџбине, али и о универзалној чежњи за вјечним темама које су кроз вјекове заокупљале људски род и његова интересовања неодвојива од слободе као такве.
Мајчино писмо
Драги мој – сине Ратко
добила сам од тебе писмо.
Рајко и Ранко ми не пишу.
Ја сам слаба. Како си ти, шта радиш,
учиш ли, јеси ли дао који испит, имаш ли пара.
Можеш ли сам.
Све мислим о вама.
Пуно поздрава, твоја мајка.
Пише: Ђорђе БРУЈИЋ
