Клечах, чекајући опрост ил’ казну.

Знам да је узимање живота грех,

ал’ немадох куд.

Оћутах одузету ливаду,

не окренух главу за шумом,

не очајавах за њивом.

Ал’ на сина ми руку дигосте,

ћерку ми у незнан повесте.

Шта друго могадох?

Док сребрни месечев сјај

обасјава крв на белини моје коже,

даље не могу,

срце више не може.

Узвратих, јер је догорело,

у глави прегорело.

Некоме почетак, некоме крај.

Ух, што ме боли

над ратиштем,

над згариштем,

над минским пољем,

над бомбиштем,

сребрни месечев сјај.

‍

Ауторка Миомирка Мира Саичић

‍