У развоју идеја Албанске лиге постојао је континуитет и након њеног гушења, препознатљив у различитим облицима деловања носилаца албанског националног програма који ће у свом максималистичком виду најзад бити и остварен у Другом светском рату. На позив неколико арбанашких првака, у Пећи је у јануару 1899. године одржан скуп арбанашких главара Косовског вилајета. На султанову поруку „да не граде никакве уговоре између себе, него да цара слушају“, Мула Зека је наводно казао: „Цар је обећао књазу Беране, Плав, Гусиње и Пећ, а ја, Арнаутин, не дам без сабље, ако ћете ви за мном“ и да ће се он постарати за залихе за годину и по дана, што су сви присутни подржали.
Резултат рада ове „крње“ Пећке лиге била је Резолуција којом се њени потписници, тридесетак арбанашких првака, заветују да ће „до свршетка нашијех дана“ остати под врховном влашћу султана и да ће „у случају напада које стране државе бранити отачаство до последњег дисања.“
Младотурска револуција и давање новог Устава, као и аустроугарска анексија Босне и Херцеговине, узнемирили су Арбанасе. Еволуција младотурског у пантурски покрет резултирала је и укидањем арбанашких клубова и 1909. године изазвала низ устаничких акција у Косовском вилајету под вођством Општег устаничког комитета основаног 1905. године у Битољу. Устанак ширих размера 1910. године сурово је угушила Портина војска. Устаничким акцијама у 1911. години руководи Арбанашки комитет у Подгорици, који преко европских дипломатских представника на Цетињу уручује Порти тзв. Црвену књигу. У преговорима Турци пристају на неке захтеве из тог меморандума у 12 тачака, али о најважнијем, аутономији Албаније, нису хтели ни разговарати.
Гласови о преговорима о стварању балканског савеза, у оквиру којег би се Србија и Бугарска могле споразумети о подели „арбанашких територија“, забринуле су њихове прваке. Хасан-бег Приштина окупља арбанашке главаре у покрет са циљем да се утврде границе арбанашке земље и њена аутономија. У мају 1912. године избија устанак у Дреници, који се шири на Метохију и ка јужној Албанији, да би почетком августа устаници ушли у Скопље. Нова турска влада Гази Мухтар-паше послала је комисију за преговоре са устаницима, којој је 9. августа Хасан Приштина изнео програм у тзв. 14 тачака, међу којима није био захтев за аутономијом.
У Првом балканском рату црногорска војска ослободила је Стару Рашку, Полимље, Метохију и скадарску Малесију. Лондонским уговором од 30. маја 1913. године окончан је рат између Турске и балканских савезница. Букурешким миром од 10. августа 1913. године након Другог балканског рата извршено је разграничење међу балканским државама. Црна Гора је територијално проширена у тзв. Новопазарском санџаку (пљеваљски и бјелопољски срез), беранској области (Беране и Рожаје), плавско-гусињској котлини (Плав и Гусиње) и Метохији (Пећ, Исток, Дечани и Ђаковица). Под притиском великих сила Црна Гора се морала одрећи Скадра који је њена војска после дуге опсаде заузела 1913. године, чиме је осујећен њен план о припајaњу скадарске Малесије. Јужна црногорска граница незнатно је проширена у подручје Крајине, Скадарског језера, Хота и Груде, јер је даље ширење Црне Горе на југ онемогућено стварањем албанске државе, проглашене 28. новембра 1912. године у Валони залагањем Аустроугарске, Немачке и Италије. На Конференцији амбасадора Аустроугарске, Италије, Русије, Немачке, Француске и Велике Британије у Лондону у децембру 1912. године призната је Кнежевина Албанија под сизеренством турског султана и гаранцијом наведених сила, да би у пролеће 1913. године коначно биле дефинисане и њене границе.
У току Другог балканског рата и по његовом завршетку из Албаније организују се оружане акције и побуне против српских власти у Македонији и Метохији, од којих су две најмасовније, код Дебра у септембру 1913. године и код Ораховца у марту 1914. године, сузбијене српске трупе уз освету над локалним муслиманским становништвом. Српска влада оштро је замерила команди македонско-косовских трупа због спаљивања села Бање, Крвосерије, Горјака и Острозуба, чији се житељи „не бране и не пуцају на војнике.“
У новоослобођеним крајевима и градовима Црне Горе бројно значајан муслимански живаљ, који се није могао помирити са чињеницом да се нашао у саставу словенске државе, пружао је отпор увођењу нове управе. Локалне црногорске власти савлађивале су тај отпор силом, не обазирући се много на опомене и критике кнеза Никола када би њихов третман муслиманског становништва попримио одлике осветничког.
Жилавост отпора Арбанаса муслимана према словенској управи дошла је до изражаја и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца створеној 1918. године по окончању Великог рата. Све до 1941. године, када ће Краљевина Југославија у краткотрајном Априлском рату бити поражена, албанско становништво у заграничним крајевима тежило је њиховом присаједињењу Албанији. У томе се ослањало на помоћ како својих сународника из матичне државе, тако и на ревизионистички настројене државе према Версајском уговору, пре свега Италију и Немачку, у чије се балканске планове разбијање југословенске државе уклапало.
Акције албанских качака, без обзира на променљив интензитет, представљале су озбиљну безбедносну претњу и напрезале југословенске полицијске и војне власти до крајњих граница. Косовски комитет (Комитет народне одбране Косова) основан 7. новембра 1918. године и предвођен косовским Албанцима у егзилу (Хасан Приштина, Бајрам Цури, Бедри Пејани, Ибрахим Ђакова), Џемијет – странка јужних муслимана под вођством Ферхат-бег Драге, која је учествовала у парламентарном животу до 1925. године, када због забране прелази на илегални рад, и друга удружења и организације, попут Бесе (тајна организација Арбанаса студената Београдског универзитета основана 1935. године), Мерхамета (званично хуманитарна организација основана уочи рата од стране Џафера Деве, агента АБВЕР-а у Косовској Митровици, у ствари немачки обавештајни центар) и Гајрет (основан 1903. године као културно-просветно друштво, распуштен у јулу 1914. године због наводне просрпске оријентације, обновио рад у фебруару 1919. године), а нарочито нови Косовски комитет од 12 чланова формиран у Тирани уочи напада на Југославију и Албанска фашистичка странка у Скадру на челу са Кољ Бибом, радили су на остварењу великоалбанске идеје.
До тога ће и доћи у Другом светском рату, током којег ће се готово сви албански прваци који су, јавно или тајно, деловали међу својим сународницима у Краљевини Југославији, под велом политичких и верских организација компромитовати учешћем у окупаторској власти.
Од италијанске анексије Албаније 1939. године оживљавају диверзантске акције качака на југословенској територији, на шта је утицало и постојање „неутралне зоне“ у граничном појасу између Југославије и Албаније. Током друге половине 1940. године на просторима Старе Србије јача пропаганда против Југославије, а познати италијански обавештајац Анђело Антика састаје се у Тропоји са вођама качака (Садиком и Зећиром Рамом родом из Пећи и Хисеином Сеидом из Јуника) ради договора да заједно са Тахиром Заимом из Албаније у Југославију пребаце качаке.
Италијанске власти 1941. године појачавају подршку арбанашким првацима, а многи од њих улазе у структуре окупационе управе и бивших „помоћних“ формација. Окупаторски утицај био је видљив и у економији, образовању и пропаганди, с циљем да се ослаби југословенски утицај у пограничним областима, а истовремено припреми терен за формирање „велике Албаније“.
У тим околностима, албански прваци који су у Краљевини Југославији били укључени у политичка или тајна друштва, сада су постепено преузели водећу улогу у окупаторској администрацији. Њихово деловање обухватало је организовање локалне полиције, формирање паравојних јединица, праћење и угушавање отпора становништва које се није слагало са окупаторским и великоалбанским плановима.
Активности албанских формација током Другог светског рата имале су дугорочне последице на етничку структуру региона. Постојање организованог отпора и дубоко укорењене идеје о „великој Албанији“ доводиле су до континуираног напетости и сукоба са словенским становништвом. То је, поред непосредних последица рата, обликовало односе у региону и након 1945. године.
Деловање албанских првака током периода пре и током Другог светског рата показује јасну линију континуитета великоалбанске идеје. Од Пећке лиге, преко устаничких акција почетком XX века, до окупаторског периода 1941–1945. године, арбанашке елите су одржавале тежњу ка аутономији или присаједињењу Албанији. Тај континуитет омогућава боље разумевање политичких процеса на Балкану и односа између албанског и словенског становништва у XX веку.
свако преузимање, умножавање или јавно објављивање овог текста, у цјелини или у дијеловима, дозвољено је искључиво уз претходну сагласност аутора и редакције портала Васојевићка ријеч.