Када је на црногорску нахију кренула силна војна сила од 15 до 20 хиљада редовне турске војске и башибозука, намјера Османлија била је јасна – сломити отпор, угушити слободарски дух и спојити три армије у смртоносни обруч око Црне Горе. Хусеин Авни паша, искусни војсковођа, подијелио је војску у два правца, увјерен да ће бројношћу и силом сломити шачицу црногорских бораца.
Један одред, под његовом непосредном командом, кренуо је од Пећи ка Полимљу, док је други, којим је заповиједао Селим паша Тетовац, наступао од Рожаја према Полици и Беранима, са планом да се код светих Ђурђевих ступова сједине и наставе поход ка Спужу. Тај план, међутим, није узео у обзир будно око и оштар ум црногорских главара.
Вођа и ратник, Миљан, био је на вријеме обавијештен о намјерама непријатеља. Брзо и одлучно, распоређује снаге: мањи одред шаље у сусрет Селим паши, док главнину окупља у Полимљу, гдје се очекивао удар Хусеин Авни паше. Васојевићи, Шекуларци, Величани и Братоножићи, под барјаком сердара Вука Митровића, заузели су узвишења уз Лим, претварајући сваку стопу земље у замку за надирућу силу.
Искуство горког пораза из 1854. године није било заборављено – оно је постало лекција. Миљанов ратни план био је смјел и мудар: намамити непријатеља дубље у територију, а затим га са висова напасти, одсјећи му одступницу и сломити му вољу за борбом.
Са свега три до четири хиљаде бораца, Црногорци су дочекали далеко бројнију војску. Први удар Авни паше био је силовит и на тренутак је уздрмао центар одбране, али је братска помоћ стигла на вријеме. Фронт је стабилизован, а битка је ушла у ток који су Црногорци најбоље познавали.
Најжешћи окршаји вођени су на Превији и код села Крушева. Са узвишења су се црногорски борци обрушили на непријатеља, уносећи у борбу оно чега се Турци највише плаше – битку из непосредне близине, хладно оружје и неустрашиви јуриш. Голим ножевима и чврстом вољом бранили су огњишта и образ. Турски редови су се ломили, завладала је пометња, а психолошка предност прешла је на страну бранилаца.
Одред Хусеин Авни паше био је разбијен. Остатак војске спасавао се бјекством ка Плаву, остављајући за собом мртве, рањене и обилан ратни плијен. На бојном пољу није побиједила бројност, већ срце, познавање земље и одлучност народа који је знао да нема куда назад.
Побједа на Превији имала је значај који је превазилазио саму битку. Срушен је план спајања турских армија, а Полимље је поново постало бедем слободе. Истовремено, ова славна побједа ублажила је рану из 1854. године и вратила вјеру у непокоривост црногорског оружја.
Тако је, још једном, историја забиљежила да се слобода не мјери бројем војника, већ спремношћу да се за њу стане – до посљедњег даха.