Када вијугавим путем кренете од Андријевица према Кутима и албанској граници, на седмом километру дочекаће вас село Цецуне. Простире се са обје стране ријеке Кутскаје, под врховима Асанаца и Зелетина, у тишини коју ремети само шум вјетра и жубор воде. Ту, у подножју Комова, гдје се небо спушта ближе човјеку, рођен је прије 86 година васојевићки особенјак, интелектуалац и стваралац, студент Сорбона – неponовљиви Рајко Ђукић.
У срцу села, близу школе и сеоског гробља, започео је његов пут од цецунске самоће до европских духовних висина. А ту се, 2003. године, и завршио – повратком у земљу из које је поникао. Фебруарски снијег и данас прекрива његову хумку, док се у Васојевићима његово име изговара са призвуком поштовања и чуђења.
Још 1945. године, из подножја свог Зелетина, Рајко одлази у Париз. На Сорбони започиње студије француског језика и књижевности, брзо скрећући пажњу париске културне јавности. Сликао је, говорио стихове, окушао се у позоришту и дружио са интелектуалцима у самом средишту европске духовности. Крајем 1947. године долази у Београд, гдје ради као уредник француске редакције Радио Београд. Пише за „Политику“, „Побједу“, „Омладински покрет“, градећи име у новинарским и културним круговима.
Ипак, мисао о завичају није га напуштала. Враћа се у тадашњи Ивањград и започиње професорску каријеру у берaнској гимназији. Али дух поткомског бунтовника није могао без умјетности и слободе. Одлази у Будву, постаје умјетнички директор „Ловћен филма“, сарађује са истакнутим писцима и екранизује њихова дјела. Његови филмови „Неподијељени дарови“ и „Долина љепоте“ остају забиљежени у историји црногорске кинематографије. Биран је и за директора Удружења филмских радника Црне Горе.
Судбина му, међутим, није била лака. Као и многи из овог краја који су се заклињали у мајку Русију, прошао је голготу Голи оток. То искуство оставило је дубок траг у његовој души.
У тренутку највеће стваралачке снаге, изненада диже руке од свега и враћа се у своје Цецуне. Говорио је да је изгубио вјеру у људе, а почео да вјерује животињама. У старој брвнари, далеко од градске буке, окупио је стадо оваца, краве, коња, козе, мачке и псе. Са њима је разговарао као са равноправнима, тврдећи да животиње не знају за полтронство и издају.
– Оне су анђели, а неки људи ђаволи – знао је да каже.
Волио је своје село, називајући га најљепшом оазом на свијету. Повремено би силазио до Андријевице, у хотел „Комови“, гдје су се око његовог стола окупљали знатижељници да чују ријеч човјека који није имао длаке на језику. Говорио је отворено, без страха и калкулација, прецизно процјењујући људе и њихову вриједност. Боемски дух носио га је данима, али се увијек враћао својим животињама и самоћи.
О њему су снимане телевизијске емисије, писане репортаже и пјесме. На његов гроб навраћао је и књижевник Ратко Делетић са младим пјесницима, рецитујући стихове над хумком човјека који је свој живот проживио као умјетничко дјело.
Када се тешко разболио, није желио љекаре. Хтио је да умре тамо гдје је рођен – у тишини планине и под небом које је најбоље разумио. Тако је и било.
Данас самује Рајков гроб, самује и Цецуне. Школа је затворена, дјечји гласови утихнули. Многи су отишли и ријетко се враћају. Рајко Ђукић био је међу ријеткима који су, након Париза и великих позорница живота, изабрали повратак коријену.
Његов пут – од Цецуна до Париза и натраг – остаје свједочанство да се величина човјека не мјери мјестом на којем живи, већ слободом коју носи у себи.
пише Дарко Јововић
