У Брежине, мјесто више Краља,

измеђ' Кома и планине Баља,

досели се Кубуровић Јоко

као сиви са планине соко.

Би гнијездо своје да сачува,

од мећаве која свуда дува

и од турске навале и силе

што су вазда против Српства биле.

Зато плодне остави равнице,

планинске се дохвати орнице:

Клеча,Брежђа, неплодних ливада -

тежак живот још са много рада.

Ал' Кубури таквога су склопа,

таквих нема цијела Европа.

Дивна стаса и румена лица,

а краси их мрка наусница

ипоштење којијем се диче,

један другом по свему наличе.

Од своје се ријечи не боје:

што год кажу - иза тога стоје.

Позакону од мајке природе,

свако мора некуда да оде

ида себи бољи живот тражи

Бога моле: "Пут нам прави кажи".

И одатле почеше се селит'

куда који у свијет бијели.

Неки дошли у Бијело Поље,

али ради своје миле воље

Лазаревић презиме узеше,

јер им тако прије Јока бјеше,

а и стога да би се прикрили -

Турци масу много дужни били.

Тако исто у крај Пећи равне,

од давнина чувене и славне,

поступише Јокови потомци,

те и они, као Бјелопољци,

сјетише се старијех предака

и освете клетијех Турака.

А иначе на многа су мјеста

Кубуровић презимена честа,

и у Пљевља и у Пријепоље -

свако тражи да му буде боље.

У Ужицу у прошлом вијеку

на Златибор и Криву Ријеку,

у Краљеву, Чачку и у Љигу

у многу ћеш прочитати књигу:

Кубуровић,јуначко презиме,

као старо, право српско име,

сви се могу поносити њиме.

За њих важи само српска вјера,

ништа нема да им се замјера.

А све људски и поштено раде,

основаше и Кубуријаде,

те се често састају на њима

што за примјер служи осталима,

како треба знати свој за свога

ради општег добра народнога.

‍

Аутор Милован - Мишо Кубуровић

‍