Југословенска територија припојена Албанији административно је организована у четири префектуре – призренску, приштинску, дебарску и пећку. Пећка префектура је последња формирана, у септембру 1941. године, и у њеном саставу су биле плавско-гусињска, рожајска, тутинска, источка и дреничка потпрефектура, у којима је било 26 комуна (општина).
Становници у наведеним префектурама сматрани су албанским држављанима. Министарски савет Краљевине Албаније је Уредбом од 8. октобра 1941. године озаконио право да се становништву у прикљученим областима, сходно одредбама грађанског законика о добијању држављанства, призна албанско држављанство. Италијанске окупационе власти су непосредно после окупације објавиле да већина прописа који се примењују у Албанији важи и за новоприпојене крајеве. Области припојене протекторату „Велика Албанија“ постале су значајан ресурс албанско-италијанске привреде.
Одлуком албанске владе у мају 1941. године формиран је Високи комесеријат за Косово, Метохију, Санџак, Дебар и Стругу. Овај Комесеријат за припојене области, којим је од маја до децембра 1941. године руководио Фејзи Ализоти, бавио се углавном успостављањем политичке и управне власти у наведеним префектурама. У надлежности префектура били су послови судства, просвете, културе и привреде, поверени префектима именованим по налогу Министарства унутрашњих послова у Тирани, а које је декретом постављао министар унутрашњих послова.
Префекти су били људи од великог поверења окупационих власти. Њима су биле потчињене све квислиншке војне формације и представљали су значајне карике у окупационом систему. Префектуре су биле највиши орган извршне власти на овом подручју и били су им подређени судови, војни одсеци, школе, порески органи и остале државне институције.
Министарство унутрашњих послова у Тирани стављало је префектима на располагање одређена финансијска средства за плаћање служби и организовање све шире мреже агената. У надлежности префектура били су и обавештајни послови. Сваки префект је имао специјални тајни фонд из кога је плаћао информаторе. После ослобођења, органи државне безбедности су у Приштини открили 43, у Пећи 36, а у Призрену 14 информатора префектура.
Префекти су обавезно морали бити чланови Фашистичке партије Албаније. Једна од карактеристика њиховог положаја била је да углавном нису дуго остајали на тим функцијама, што није био случај са Пећком префектуром. У овој префектури смене нису биле тако честе као у другим. Место префекта у Пећи било је, на неки начин, одскочна даска за напредовање у хијерархији цивилне, војне и полицијске управе у извршној власти фашистичке Албаније.
Тафил Бољетини из Косовске Митровице, истакнути члан Косовског комитета, као емигрант је дошао из Албаније и на дужности префекта у Пећи остао до јуна 1942. године, након чега је премештен у Корчу. На месту префекта заменио га је такође истакнути члан Косовског комитета Хусни Пеја из Призрена, који је на тој дужности остао до децембра 1942. године. Са овог места постављен је за команданта жандармерије у Тирани, а пред ослобођење је пришао партизанима.
Џељаљ Превеза из Албаније најдуже је био на дужности пећког префекта – од марта 1943. године до ослобођења. Његовим радом били су задовољни и Италијани и Немци. Био је саучесник и један од организатора прогона и убијања Срба и Црногораца од стране Косовског пука у децембру 1943. године. После рата је ухапшен, али је при покушају бекства из затвора убијен.
Плавско-гусињска потпрефектура ушла је у састав Пећке префектуре. За првог плавског потпрефекта италијанске окупационе власти поставиле су Пренка Цаљу (у неким документима Прек Цаља). Он је био племенски барјактар из Врмоше и резервни мајор италијанске војске. Са 60 присталица из Албаније дошао је у Гусиње 25. априла 1941. године, где је на згради општине истакао албанску заставу. Албанску заставу је истакао и на старој црногорско-турској граници у селу Крушево, 15 километара од Плава према Андријевици, чиме је означио простирање такозване великоалбанске територије у Васојевићима.
Цаља је у Гусињу одржао говор на албанском језику, изјавивши да „четири дана свако може да ради шта хоће“ и наредивши православнима „да напусте имања и иселе се из Плава и Гусиња“. Од тог тренутка за Србе у овом крају наступају тешка времена. Срби добијају албанско држављанство, забрањује им се коришћење српског језика и писма, уништавају се културно-историјски споменици, пале се и разарају куће, одузимају имања и целокупна покретна имовина. Православно становништво се одводи у концентрационе логоре и интернацију, жене и девојке се силују, а старци, жене и деца убијају, да би на крају били негирани као жртве.
свако преузимање, умножавање или јавно објављивање овог текста, у цјелини или у дијеловима, дозвољено је искључиво уз претходну сагласност аутора и редакције портала Васојевићка ријеч.