Пјесма је одувијек била најјаче оружје народа који зна да памти, да страда и да воли. У временима када се истина бранила ријечју, а достојанство стихом, јављају се млади гласови који настављају пут предака – тихо, али одлучно.

Један од тих гласова је и пјесник Давид Лалић из Цецуна код Андријевице, чије име данас носи посебну тежину и понос. Освајањем другог мјеста на конкурсу „Песмом против бомби“ у Крагујевцу, са пјесмом „Србији“, Давид није само постигао лични успјех – он је постао глас своје генерације, али и настављач једне дубоке, исконске традиције.

Манифестација која ће се одржати 24. марта 2026. године у Првој техничкој школи у Крагујевцу, на дан који носи тешко историјско сјећање, није само културни догађај – то је чин памћења, отпора и наде. У том контексту, свака награђена пјесма постаје свједочанство да дух народа није сломљен.

Прву награду освојила је Разуменка Марковић са пјесмом „Нерођени песник“, док су треће мјесто подијелиле Јованка Вукановић са „Не градите кућу“ и Јелена Глишић са „Време“. Али посебно мјесто у срцима многих заузима управо Давид Лалић – јер његова пјесма није само стих, већ завјет.

Из малог Цецуна, са планинских стаза гдје се учи тишина и истрајност, стигао је глас који подсјећа да љубав према отаџбини није у великим ријечима, већ у искрености. Давид својим успјехом показује да млади носе у себи снагу памћења и вјеру у будућност.

Зато ова награда није крај, већ почетак – пут којим ће корачати не само један пјесник, већ читава генерација која зна ко је и одакле је.

Јер док има оних који пјевају – има и оних који памте. А док се памти – народ живи.

‍