То је Порталу РТЦГ казао некадашњи синдикални лидер ове компаније Душан Вељић који до данас позива на преиспитавање приватизације.
„Држава је тада дозволила да пропадне једина фабрике коже у држави. Поред откупа и прераде коже, производили смо сву конфекцију која је ишла на свјетске сајмове, а у Андријевици смо имали и наш погон кожне галантерије који је такође био потпуно рентабилан“ – рекао је Вељић.
Њему, како каже, због тога није ништа чудно да се у Црној Гори данас нигдје не откупљује и не прерађује сирова кожа и да толико коже годишње пропадне и често зарвши на депонијама као такозвани органски отпад.
„У тренутку када је Полимка радила, само у Беранама су постојала три откупна центра за сирову кожу. Поред наше фабрике, сирову кожу су откупљивали Котекс из Сплита, који је је био лоциран у насељу Буче, поред пута за Андријевицу, као и и откупни центар Центрокожа из Подгорице“ – подсјетио је Вељић.
Он је казао да му је несхватљиво када чује неке младе људе, који то вријем и не памте, када кажу како су то све биле нерентабилне фабрике и како су морале бити затворене.
„Наша фабрика не да није била нерентабилна, него су наши радници имали у то вријеме највеће плате у Беранама. Веће него и љекари. Јесте у вријеме након распада СФРЈ дошло до пометње на тржишту, али то је била тако вриједна фабрика да је могла само привремено да се затвори и сачека боље вријеме. Данас би то била фабрика за понос и Беранама и Црној Гори“ – сматра овај бивши раник фабрике коже „Полимка“.
Овај човјек сматра да се не би смјело заборавити да су, како каже, „нестали милиони, камиони и авиони“, а да је њихова пријава одбачена као неоснована.
„Мислим да би ту кривичну пријаву требало да поновимо, или да позовемо тужилаштво да нађу тај предмет и преиспитају рад тадашњег тужилаштва. Не смијемо дозволити да се ова пљачка заборави“ – каже Вељић.
Он подсјећа и да су својевремено покушали да обезбиједе доказе тако што су тражили да се изузме документација из фабрике.
„Пошто нама нијесу дозволили да уђемо у фабрику, ми смо тада предложили да то уради полиција. Не знамо шта се даље дешавало, али смо убијеђени да је документација у вези са тим уништена. То значи да је неко уништио доказни материјали о великој пљачки. Зар уништавање доказа није кривично дјело“ – пита Вељић.
Послије неколико безуспјешних покушаја и вишегодишњег тражења одговарајућег партнера, „Полимка“ је у другој половини 2008. године продата подгоричком предузећу КИПС које је фабрику затворило, а у дијелу просторија отворило продајни салон.
Индустрија коже АД „Полимка“ Беране продата је више него братски, за симболочних хиљаду еура, одговарајући социјални програм, и обавезу инвестиционих улагања од милион. Толико је коштао владин пакет акција од 64,03 одсто.
Вељић подсјећа, међутим, да су само двије главне машине за прераду коже које су остале у фабрици биле вриједне два милиона, а у магацину милион еура робе на залихама.
„Те машине су биле исправне и конзервиране, и уз мањи ремонт, могле су бити стављене у функцију. Ми сумњамо да су их продали и да су од тих пара, уствари, измиривали све обавезе“ – каже Вељић.
Према неким информацијама, кожарске машине из Берана препродате су на Косову и у Турској, гдје су наставиле успјешно да раде.
Бивши радници „Полимке“ просто ни данас не могу да вјерују како је њихова фабрика, некада четврта у том рангу у Европи, уништена и зашто јој је промијењена дјелатност. Они питају да ли је могуће да није могао да се нађе купац који би наставио да ради у тој бранши.
Индустрија коже и кожне галантерије „Полимка“ у Беранама је изграђена педесетих година прошлог вијека. Била је то дуго најјача фабрика не само у овом граду, већ и на сјеверу.
„Пилимка“ је била потпуно рентабилна компанија, за разлику од многих других социјалистичких гиганата. Гигант јесте и била са скоро осамсто запослених. Радници се присјећају како није било свјетског сајма на којем се није појавила и освајала награде и признања.
И све је то тако ходало до деведесетих и распада бивше Југославије, када је изгубљено главно тршиште за набавку сировине и пласман готових производа.
Фабрика је „преживљавала“ до 2002. године. Тада је производња прекинута. Пред крај 2003. радници су ступили у штрајк глађу покушавајући притисцима да издејствују активирање машина, као најважнији од свих захтјева. Све је било узалуд. Низала су се само обећања.
„Када се само сјетим шта нам је све обећавано од стране тадашње Владе. Почевши од Мила Ђукановића, преко Бранимира Гвозденовића, тадашњих министра за економију и привреду Дарка Ускоковића и директора Агенције за приватизацију и страна улагања Бранка Вујовића. Гдје су данас ти људи и да ли се сјећају шта су све причали“ – пита Душан.
Он вјерује да је можда дошло вријеме да се поново постави питање одговорности за пропаст ове фабрике.
„И да је Лим однио, знало би се макар да је елементарна непогода. Овако, све је остало непознато. Зато тражимо и данас да неко одговори на наше оптужбе, па ако кажу да нисмо у праву и да клевећемо људе, нека нас затворе. Ми тврдимо да је то била спрега врха државе, тужилаштва и судства“ – каже некадашњи синидални лидер „Полимке“.
То што данас у Црној Гори пропадне хиљаду и по тона сирове коже годишње, он сматра да је само једна посљедица, а да је својевремено затварање и пљачкање фабрике коже у Беранама дугорочно био потпуни промашај и несагледиви губитак за овај град на сјеверу и читаву државу.
Аутор текста Туфик Софтић
