У јесен сада већ давне 1992. године дежурни хирург др Милорад Бакић у Операционој сали на другом спрату Опште болнице Беране завршавао је седму операцију и без тренутка предаха припремао се за осмог пацијента. Али Служба за трансфузију, због велике гужве и неопходности хитне интервенције, није успјела за њега на вријеме да обезбиједи потребну количину крви. Пацијент је био на столу али операција је морала да се одложи док у салу не стигне макар једна флаша.

У муклој тишини, испод велике хируршке лампе, сви су беспомоћно, погнуте главе посматрали човјека покривеног зеленим чаршавом који је пред њиховим очима умирао. А онда је доктор подигао главу, погледао картон и примијетио да пацијент има његову крвну групу. Као из топа излетио је из сале, особљу је преко рамена добацио само да буду спремни и стрчао низ степенице до оближње камене зграде у којој је била смјештена Трансфузија. Са врата је заврнуо рукав и легао на кревет, Ракици је довикнуо да „наточи пуну порцију" и да пожури јер пацијент не може да чека. Све вријеме је нестрпљиво гледао у цријево док је крв из његове вене полако пунила флашу, а онда је зграбио и са њом ођурио на хирургију.

Операција је трајала много дуже него што је планирао, али је на крају, тога дана ипак успио да спаси и осми живот. И док су сви остали брисали зној са чела, доктор је отишао у своју собу да макар мало одмори и предахне до наредне интервенције...

Такав је био наш Милорад Бакић.

Прије мјесец дана, борећи се за ваздух, изгубио је битку са животом, а овај град и Црна Гора још увијек нису свјесни кога су те вечери изгубили.

Из књиге "У сјенци Феминог ораха" аутора Адема Ада Софтића

‍