Девојка у прелепој србској васојевићкој народној ношњи из Црне Горе стоји као жива икона нашег трајања. У њеном ходу и држању огледа се понос планина, бистрине Лима и дубока тишина предачких гробаља. Вез на њеној ношњи није тек украс, већ прича — о мајкама које су га стрпљиво ткале, о очевима који су чували огњиште и о покољењима која су знала ко су и одакле су. Свака боја, сваки мотив, говори језиком времена које није заборавило себе.

Та девојка је оличење нашег богатог србског културног и не материјалног наслеђа. У њој се спајају песма и предање, сабор и молитва, част и слобода. Васојевићка ношња, тешка од значења и лепоте, сведочи о народу који је умео да у камену нађе дом, у борби достојанство, а у традицији смисао. Она није прошлост — она је жива садашњост, мост између онога што смо били и онога што јесмо.

Гледајући је, знамо да наслеђе није музејска тишина, већ дах који се преноси са срца на срце. Док год постоје девојке које са поносом носе србску народну ношњу, постојаће и памћење, и идентитет, и вера у трајање. У њеном осмеху светли нада да оно највредније — дух народа — не може бити ни одузето ни заборављено.

Аутор Васојевићка Ријеч