И вечерас се молимо Светом Сави, да нас спаси од самих себе, јер нас је све мање на огњиштима на којима наши праоци удруживаше наде да ће им синови разумом хранити горе родне и ћирилицом печатити књиге непролазне. А изгледа да нам за опстанак највише разума, књига и знања треба, док затворене куће и замандаљени обичаји најављују затамњена свитања. Катанце самоће, примитивизма, културног сљепила и изопачености скинућемо једино ако се измиримо, удружимо и разагнамо нерод из наших њива и духовних вртова.  

Зов предака, умјесто приче да је свуда боље него овдје, иште више завичајне љубави, јер срећа се гради и на поштовању посједа на којима станује зној наших очева и дједова, њихова култура, борба и жеља да им огњишта родна не замиришу на самоћу, стране ријечи и писма и табане туђе.

Зато поручимо вечерас и убиједимо невјернике да ова брда, омеђена српском културом и стопама Светог Саве, нико неће заметнути преко рамена и однијети их из Горе Црне. Рецимо да без Васојевића и без ових брда нема ни Црне Горе и да се Његошево пјевање о српству и Црној Гори најљепше овдје пјева. Ставимо до знања да звона у престомом граду Епископије будимљанске неће запријечити они који мисле да преименују српске храмове у неке друге, док год буде постојало Васовог трага.

‍