Поштована госпођо министарко,

Поштовани представници Делегације Европске уније,

Обраћам вам се у Урошево име, у име дјечака-младића који завршава средњу стручну школу у Беранама. Једном смо се фотографисали у Мурину и потом смо постали пријатељи - ја политичар, а он ученик, и то најчудеснији којега сам икада срео. Можда је то један од најважнијих сусрета који сам имао за двије и по деценије бављења јавним послом.

Урош има слободу да ми пише кад год, а ја да му одговорим кад стигнем.  Постали смо другови, необични али искрени. Ја говорим о другарству, а Урош не заборавља колико ми је година.

Урош Јоксимовић је сада младић. Од рођења живи са церебралном парализом. Добио је Лучу на крају основне школе. Данас се суочава са изазовом да заврши средње образовање и приступи полагању екстерне матуре.

Пишем вам као грађанин и као јавна личност, али прије свега као човјек који је имао прилику да упозна Уроша и увјери се у његову посебност, образовање и интелигенцију, у снажну жељу да иде даље, да настави своје школовање. Управо зато сматрам да је важно да се његов случај сагледа не као административни проблем, већ као прилика да наше друштво покаже зрелост и истинску посвећеност принципима инклузивног образовања.

Црна Гора је ратификовала Конвенцију Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, чији члан 24 јасно утврђује да државе имају обавезу да обезбиједе инклузиван образовни систем на свим нивоима и да омогуће разумна прилагођавања како би особе са инвалидитетом могле равноправно учествовати у образовању.

То у пракси значи да се ученицима са инвалидитетом мора омогућити прилагођен начин полагања, па и екстерне матуре, ако је то неопходно да би се обезбиједила равноправност, а не формална једнакост.

У европској и међународној пракси постоји низ примјера који потврђују овај принцип. У Уједињеном Краљевству, студенткиња Еленор која живи са церебралном парализом и користи инвалидска колица, након завршених завршних испита уписала је студије психологије на Универзитету у Ворчестеру, уз систем прилагођених испитних услова и академске подршке.

Сличан примјер постоји и у Сједињеним Америчким Државама, гдје је Вилијам Луис Раш , особа са тешким обликом церебралне парализе, након завршене средње школе и положених испита постао студент Универзитета Небраска, користећи асистивне технологије и прилагођене услове студирања.

Ови примјери показују да савремени образовни системи не постављају препреке младим људима са инвалидитетом, већ траже начине да им омогуће да покажу своје знање и способности.

Зато вас молим да институције Црне Горе размотре могућност да се Урошу Јоксимовићу омогући прилагођен начин полагања екстерне матуре, у складу са његовим здравственим стањем и у складу са међународним стандардима које је наша држава прихватила.

Такво рјешење не би представљало преседан, већ би било потврда да је Црна Гора друштво које вјерује у једнакост шанси и у достојанство сваког младог човјека.

Црна Гора макар толико дугује мом младом пријатељу Урошу, дугује му то здравствени и просвјетни систем, дугује му то живот који није тражио, за који није молио, а живи га са највећом храброшћу, са љубављу за ближње и надом која никада не престаје.

Рођен је да вјерује, а тако му се зове и прва објављена књига, рођен је да нам посвједочи смисао живљења, да нас прекори својом истрајношћу и борбом против неправде.

Не желим да објавим ни једну од његових дивних, људских, порука које би ми слао с времена на вријеме. Испричаће Вам сам, испричаће цијелом свијету ако га не зауставе глупи прописи и осионост наизглед здравих људи.

Урош не смије да застане јер је пред њим дуг пут и посао који само он може и мора да заврши. Урош мора да студира и да се образује јер је тај његов смисао, заправо, једина жеља са којом нема компромиса.  Живот који му је дат последица је нехаја и кривице других - Урош га, ипак, носи као небеску медаљу.

Вјерујем да Црна Гора у Урошевом случају мора показати да институције постоје да помогну, а не да обесхрабре.

У нади да ће овај апел бити схваћен у духу добре намјере и одговорности према младим људима који желе да уче и напредују, срдачно вас поздрављам и чекам, за Уроша и себе, Ваш јавни одговор и јавну одговорност.

С поштовањем,

Горан Даниловић

‍