Са мјеста званог "Циганске лазе", у непосреднојблизини Матешева, Миљан је осматрао кретање турске главнине. Предвиђао је да ћесе Турци кретати уз долину Таре према Лијевој Ријеци с циљем да се домогнуБиоча, одакле би преко Пиперске Стијене упали у Бјелопавлићку равницу. Сасвојим командантима Миљан Вуков је донио одлуку да пружи одсудну битку у долиниријеке Таре и Веруше. За ову одлуку имало је више разлога. Лијева Ријека јебила синоним слободе за становништво преко Комова. Ту је оно налазило моћну заштитуприликом многобројних турских упада и пустошења. Осим тога збјегови народа састоком и покретном имовином који су прешли из Нахије нијесу имали куда даље дасе крећу. Требало је по сваку цијену спасавати збјег од заробљавања. Одлученоје да збјег и војска не смију пасти у турско заробљеништво без обзира на број ијачину турских снага. Миљан је наредио да се у дужини читавог пута долином Таресве до Рашкова Гувна посијече шума. Затим, ископају рупе поред пута, како биовим препрекама отежао кретање турске пјешадије и коњице. У међувремену једноснажно одјељење турске војске упутило се од мјеста Пивљен у правцу Буковепољане, највероватније с циљем да се низ Планиницу спусти до Матешева. Тада јеМиљан одлучио да им у сусрет упути три своја батаљона који би отежалиреализовање турског плана. Батаљони су се неопажено кроз густу шуму привуклиТурцима који су се привремено били улогорили на мјесто звано Букова пољана.Први на циљ стигао је батаљон Тодора Вуковића и сасвим неопажено приближио сеТурцима који у овом тренутку нијесу очекивали напад. Турци су се билираскомотили, одложили оружје и обједовали. Тодор је схватио да је овојединствена прилика. Из непосредне близине, непримјећен командовао је јуриш ипостигао потпуно изненађење. Турци су напустили јело и покушали да се домогнуоружја, али све је било доцкан. Васојевићи су извели напад са невјероватномжестином, узвикујући традиционалне борбене покличе. Послије испаљеног плотунакао лавина су се са исуканим ножевима сручили на збуњене Турке. Дошло је до немилосрдногрвања и сјечења. Спретно рукујући јатаганима Васојевићи су правили продор утурске редове, а да ови нијесу имали времена да се приберу нити су могли дапруже ефикасан отпор. На крају, потражили су спас у бјекству. Покушали су да сепробију у правцу Речина, на оној страни гдје се налазила њихова главнина.Турска артиљерија дејствовала је непрецизно погађала је бјегунце а не гониоце.У метежу који је настао турска главнина са Пивљена пуцала је у своје људе. Такоје одржана једна од најславнијих побједа у овом рату. На Буковој пољанипосјечено је између 800 и 1000 турских глава уз минималне сопствене губитке.Заплијењен је огромни ратни материјал. Најзначајнији је био психолошки ефекатбитке. То је практично први пораз Мехмед Али-пашине војске на овом сектору којије озбиљно уздрмао Пашину сигурност. Ово ће имати утицаја на његове даљевојничке планове. Књаз Никола је тај догађај опјевао ријечима:
"На Буковој Пољани ћeВојводина Луча сјатиДок с бојеви не прекинуи с јунаком јунак рати
Послије сјајне побједе Васојевића на Буковој Пољани требалоје очекивати нове бојеве. Миљан је своје главне снаге распоредио за одбранунасеља од Матешева до Лијеве Ријеке. У међувремену Мехмед Али паша је дониоодлуку која је изненадила Миљана и његову војску. Паша је са главнином својихснага кренуо према Морачком манастиру. Одлучио је да се преко морачко-ровачкихврлети пробије најкраћим правцем до Спужа. Може се претпоставити да је вјероваокако на овом терену неће наићи на озбиљнији отпор. Пораз на Буковој Пољаниуздрмао је његову сигурност па је хтио да избјегне даље сусрете са Миљановомвојском. Миљан је био приморан да се у кратком року прилагоди новој ситуацији.Пошто Лијевој Ријеци није више пријетила непосредна опасност, требало јеспријечити Турке да продру до Морачког манастира, опустоше и запале овајизванредни и истовремено знаменити споменик средњовековне културе из добаНемањића. Важно је било онемогућити турске снаге да се споје са трупамаСулејмана и Али Саиб паше. Сулејман је у исто вријеме водио огорчене борбе саЦрногорцима у Острошком кланцу. Уздао се у помоћ Мехмед Али паше очекујућињегов продор. Са својим батаљонима Миљан се странпутицама и козјим стазамапребацио у Морачу и заузео положаје око Манастира. Пребацивање је морао да извршиусиљеним маршем јер су се турске претходнице и башибозук примицали Манастиру.Код Морачког манастира Миљану су се придружила два батаљона Црногораца којимаје командовао сенатор Перо Пејовић. Ови батаљони су имали задатак да у долиниријеке Таре спречавају турске упаде. Кад се Морачки манастир нашао у опасностиПејовић се придружио браниоцима. Осим ових снага Манастир је бранило око 200старијих људи, Морачана са храбрим игуманом Манастира, касније митрополитомцрногорским, Митрофаном Баном. Преласком у Морачу, Миљан је морао на брзину данаправи ратни план одбране Манастира. Распоред је извршен тако што су батаљониПера Пејовића постављени на лијево крило. Центар и десно крило посјели сувасојевићки батаљони. Митрофан бан са Морачанима упућен је напријед да сесудари са турском претходницом и да полако тактички узмичући пред Турциманавуче главнину њихових снага на центар црногорске одбране. Турско лијево крилонаступало је из правца Раичевине и села Равни. На овом сектору налазила середифска бригада Салих паше. На десном крилу наступао је Али бег сабашибозуком. Центар турске војске сачињавали су низами којима је непосредноруководио Мехмед Али паша.
Најприје су бој заметнули Морачани са башибозуком ипретходницима, које су не рачунајући на јачи отпор Црногораца, готово у тркујуриле према Манастиру. Морачки одред је био малобројан пошто су се главнеснаге са морачко-ровачког простора налазиле на сектору према Сулејман паши.Одред "морачких стараца" храбро се супротставио башибозуку и повеоогорчену борбу са претходницама. Игуман Митрофан наредио је да са Манастиранепрекидно брује црквена звона. Одјек звона сливао се са плотунима у јединственугрмљавину. Акустична брда још више су појачавала ехо борбе помијешане саснажним поклицима ратника. Игуман Митрофан Бан под кишом плотуна јурио је накоњу испред ратника опомињао их на дужност и уливао им храброст. Кад јепристигла главнина са Мехмед пашиним низамима, Морачани су се лагано повлачилипрема централним положајима. Турци су енергично гонили Морачане вјерујући да наовом простору нема других снага. Били су сасвим збуњени када их је обасула јакапушчана ватра из скривених бусија. Неколико батаљона које је Миљан Вуковстратешки добро распоредио жестоко је дочекало турску главнину. Тада је Мехмедпаша грунуо свом расположивом силом на положаје црногорске војске како би једовео у неред и збацио са одређених позиција. Најжешћи притисак био је набатаљоне Панта Цемовића и Тодора Вуковића. Ови батаљони дочекали су ихубитачном паљбом не допуштајући ни за педаљ турско напредовање. Настала јепаклена борба на живот и смрт. Иако далеко бројнији Турци су схватили да суупали у замку савршеног војничког распореда. Неколико њихових силовитих јуришаодбијено је беспримјерном храброшћу. Турски топови без престанка су грували навасојевићке положаје. Сваки покушај да их збаце са њихових позиција завршаваосе неуспјехом. Снопови мртвих Турака били су цијена непрекидних јуриша. Када јебитка достигла кулминацију Миљан Вуков се одлучио на пресудан корак. Наредио јекрилима да изиђу из заклона и учине јуриш ножевима. Турци су се нашли опкољениса три стране. По навици, Црногорци су надали неописиву вику и учинили загон голимјатаганима у већ поколебане турске батаљоне. То је створило обрт у датојситуацији. Главнина турских снага почела је да узмиче, остављајући на бојиштумртве и рањене. У њиховим редовима створена је тотална забуна и војници супокушали да се спасавају бјекством. Миљан Вуков је заповиједио да без обзира насопствене губитке батаљони наставе гоњење. Битку је требало искористити домаксимума. Војници су гонили Турке све до Колашина, пристижући и сијекући онекоји заостају. У овом боју, рачуна се, погинуло је око 2000 Турака. Великиратни плијен, такође није изостао. Мехмед Али паша није успио да изврши задатаккоји му је поставила Врховна команда, да се састане са Сулејманом и Али Саибпашом. Дефинитивно је поражен 25. јуна код Морачког манастира и ријеке Мораче.Славном побједом на Морачи као да се поновила ситуација из 1862. године. Трећикрак турске војске ни овог пута није извршио задатак. За успјехе у ратовима1877. године књаз Никола је поклонио Миљану Вукову историјску сабљу која јеприпадала Махмут паши Бушатлији. Црногорци су ову сабљу заробили на Крусима, акасније је била у посједу породице Кусовац. Епилог Миљанових бојева са МехмедАли пашом, књаз Никола је пјеснички осмислио.
"Миљанов ћe мегдан остатИ Мехмеда Али пашеДа се прича у далекеНараштаје млађе наше"