Од посебног је значаја битка на Шекулару у љето 1875. године, један од најжешћих и најкрвавијих сукоба у устаничкој борби против османске власти на простору сјевероисточне Црне Горе. Према рапорту војводе Миљана Вукова, око 4.000 турских војника из Плава и Гусиња кренуло је у поход на Шекулар са намјером да га опустоши и запали. Овој сили у помоћ је изашао и аскер из Берана, што је јасно указивало на озбиљност и ширину планиране акције.
Турска војска извукла је топове и улогорила се на једном брду код села Ржанице, припремајући се за напад. На заповијест Миљана Вукова, у помоћ угроженом Шекулару похитали су истакнути устанички прваци и војводе: Миро Дедовић, Марко Трифуновић, Панто Цемовић, Васо Саичић, Дмитар Вуковић и други, окупљајући народ у одбрану огњишта и части.
Пред снажним и одлучним налетом устаника, Турци су били принуђени да се повуку и утврде на стрмом и тешко приступачном бријегу код Шекулара, познатом под именом „Масларски крш“. Ипак, ни тај положај није им донио спас. Устаници су свом силином ударили и на овај природни бедем, не обазирући се на губитке и опасност. Услиједила је оштра борба прса у прса, у којој се више није чуло пуцање ватреног оружја. Ратници су се сјекли ханџарима, тукли кундацима, ударали тупим предметима, а на крају и камењем, у борби која је превазилазила уобичајене оквире ратовања.
Јуриш на „Масларски крш“ изведен је таквом жестином да је довео војнике обадвије стране до избезумљености. Страхоту боја додатно је појачала снажна олујна киша, а убрзо затим пала је и густа магла у којој борци више нијесу могли разликовати пријатеља од непријатеља. Упркос свему, турска војска је коначно поражена, остављајући неколико стотина мртвих на висовима „Масларског крша“.
Након ове побједе, устаници су похитали према Ржаници с циљем да сузбију низаме који су били изашли из Берана. У бици на Шекулару јуначки је погинуо Дмитар Вуковић, брат Миљана Вукова. Очевици су свједочили да је непосредно уочи погибије посјекао шест непријатељских глава, оставивши за собом легенду о изузетној храбрости. У знак сјећања на његово јунаштво, мјесто познато као „Црвена стијена“ у Шекулару након боја је прозвано „Дмитрова стијена“.
У међувремену, Миљан Вуков је са заграничном црногорском војском прешао Ријеку Марсенића и сукобио се са Турцима код Ржанице, док је други дио војске, под вођством Зарије Бакића, упућен ка селу Буче ради спречавања евентуалног непријатељског продора. Турци нијесу могли ефикасно употријебити топове на блиском одстојању, а невријеме и јака киша додатно су ометали њихово дејство. Сломљени и деморалисани, повукли су се у нереду и са положаја код Ржанице, док их је сједињена устаничко-црногорска војска гонила све до саме вароши.
Битка на Шекулару тако је остала упамћена као један од најснажнијих примјера народног отпора, јунаштва и жртве, дубоко урезана у историјско памћење овог краја и читавог народа.