Након априлског слома Краљевине Југославије у Другом светском рату, чланице хитлеровске коалиције су, супротно начелима међународног права, поделиле између себе њену територију и успоставиле своје окупационе управе. Италија је формирала тзв. „Велику Албанију“, анектирајући делове Србије, Македоније и Црне Горе. На целој дужини источне и југоисточне Црне Горе Италија је одвојила делове црногорске територије и прикључила тзв. „Великој Албанији“: Улцињ са околином, од подгоричког среза Тузи, Хоте, Груде, Затријебач, Врањ, Владањ и Кодрабудан; од андријевичког среза Плав и Гусиње са околином, а од беранског среза Рожаје са околином.
Да би задовољила великоалбанске тежње које су биле изражене код муслиманског живља у Плаву и Гусињу, Италија је ове крајеве третирала као ослобођену територију, а не као окупационо подручје. Мање јединице италијанске дивизије „Месина“ (Messina) дошле су на ову територију већ крајем априла. Сведочећи о догађајима из овог периода, бивши народни посланик у Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Новица Поповић, наводи да су „муслимани са овацијама поздравили албанске заставе“.
Први дани окупације пролазили су без репресивних мера. Оваква политика била је потребна окупаторским војним посадама како би помогле домаћим издајницима у ширењу лажи да су „италијански војници дошли у Црну Гору као браћа“ и да су они осигурали црногорску независност, правду и слободу. Осим тога, окупатор је настојао да покрене стари административни апарат и стави га у своју службу. На тај начин желео је да што пре и што лакше обезбеди себи мирнији боравак у овом „планинском подручју, које му је са својим високим шумовитим брдима уливало страх у кости“.
Граница између територије под контролом италијанских власти у Албанији и оних у Црној Гори, међутим, није тако лако успостављена. Било је доста трвења између ова два седишта италијанске окупационе управе на Балкану. Стога се 20. јуна 1941. године плавско-гусињски прваци (Риза Мехмет, Фере Иса, Мет Омерагај, Абдулах Хамза, Ибро Хуса, Абдул Хуса, Реџеп Хоти и Идрис Јупа) обраћају Тирани и траже припајање албанској држави. То су и добили, али званично тек у августу 1941. године.
За команданта места у Плаву постављен је поручник Карло Александрини, а за команданта италијанских карабињера Луиђи Гваставини. Дочек италијанске војске имао је свечан и масован карактер, а организатори и учесници дочека били су припадници муслиманске вероисповести. Слична ситуација била је и у другим крајевима Краљевине Југославије у којима су живели муслимани. „Упркос томе што је била завојевачка, немачка војска је у неким варошима Старе Рашке наишла на топлу добродошлицу. Окупација је најсвечаније примљена 16. априла у Новом Пазару. На улицама их је дочекало 2.000 до 3.000 муслимана које су предводили Аћиф Хаџиахметовић Бљута и Стефан Фишер.“
Анексија Плава и Гусиња под окриљем италијанске окупације послужила је као основ за веома живу пропаганду великоалбанског иредентизма, како би се обезбедило и коначно државноправно решење у корист „Велике Албаније“ после победоносног рата. Са друге стране, плавско-гусињским муслиманима дата је могућност да управљају како желе и да раде шта хоће, уз услов да све то буде у интересу фашистичке Италије. Италија је у својим стратешким плановима за ове крајеве предвидела ангажовање свих расположивих снага дипломатије и обавештајних служби како би заоштрила већ постојеће међуверске тензије. Живом пропагандном активношћу припремао се терен за незапамћене злочине, чији је циљ био етничко чишћење ових простора од православног становништва и коначно припајање ових области тзв. „Великој Албанији“.
У догађајима током Другог светског рата на простору андријевичког среза, посебно Плава и Гусиња, значајну улогу имале су верске вође које су користиле заслепљеност и необразованост широких народних маса, међу којима су ширили пропаганду мржње према свему што није муслиманско. Они ће најдиректније учествовати у формирању колаборационистичких војних формација и свирепом убијању цивила српске националности.
Драстичан пример верског екстремизма представља говор који је у јулу 1941. године у Плаву одржао тамошњим и косовско-метохијским вулентарима Тахир Хоџа из Тропоје. Он је, између осталог, рекао:
„Душа ће ући у Џенет сваком нашем вернику ако буде немилосрдан у освети према Васојевићима. Грех нећете направити ако им домове, колибе и плотове око кућа попалите, ако им мал (стоку) плените и усеве погазите. Девојке и невесте им поробите и водите са собом да вам жене буду, а мушкарце, па макар то била и деца у колевкама, убијајте, само да од наших старих крвника – Васојевића не остане ни трага.“
Становништво овога краја памти и свирепе злочине које је над православним живљем извршио Саит Хоџа Шахмановић. О тим злочинима биће више речи у наставку, а на овом месту напомињемо само то да су и Тахир Хоџа и Саит Хоџа били сарадници италијанске обавештајне службе СИМ (Servizio Informazioni Militari).
свако преузимање, умножавање или јавно објављивање овог текста, у цјелини или у дијеловима, дозвољено је искључиво уз претходну сагласност аутора и редакције портала Васојевићка ријеч.